zet i kako prezivjeti voznju

Nema tak nekaj dugo da sam pisala o susedima. Malo tučnjave i to, malo policije, odonda se susecka deca ne deru, ne lupaju u pol jedan ( v noći) s metalnim ili inim predmetima u zid, ne trče, a majka ne viče: ajde, Josipe, puno je sati, moraš ići sine leć ukrevet. Nema više lupanja petama, ma ne, to je sve skup nezamislivo.
Nažalost, nema ni suseda Barte s lijeve strane, a kaj sam isto opisala. Ta mi tišina (čulo se samo ulaženje u stan i da je tu i tam neko živ s druge strane zida) ni ne paše.
Onda sam pisala o prijetećem pismu koje mi je bilo par put ljepljeno na kaslić, da nek idući put svom cucku metnem brnjicu i ne držim ga na haustoru bez povoca.
Halooooooooooooooooo??? - Cucka bum nabavila kad kćer diplomira i zapali van i zaposli se tam negdi bilo gdi, samo ne u hrvackoj.

I tako prijetnje ove ili one vrste, kak cucka nemam ni u planu, to je prošlo, al oni kaj formiraju Vukajliju ili misle da to samo kod njih, ili netko njih prati pa je ovo jutros svanulo na javnoj ploči, oglasnoj, ona Marija Talaja je priča za sebe i ovdje nije bitna, al ja to ne znam sakrit. Uostalom izvješeno je u javnosti pa nije tajna, batesova.

A i nema veze s ovim, al je ovak uslikano, pa ko voli.... Ustvari imam toliko toga prijetećeg napisano na olimpiju, na komp, rukom, same prijetnje, da bi trebalo napisati knjigu s tim prijetnjama. Ovo začudo nije bilo na mom kasliću jer nakon kak je Vlado Ohnutek bacil poni bicikl moje mame u smeće, i kak sam jednom Iveku poklonila gotovo pokojni bicikl moje kćeri, ne gajimo neke ideje da kupimo i četvrti (da, još jedan je nestal za vreme farbanja haustora), pa dvoje sanjkih, pa neke neraspakirane police...

U ravnim zagradama je kratko /ili dugo/ pojašnjenje kompliciranog teksta.

Posle pljuskanja vodom i pranja zubi odo u kuh'nju našopat se tabletama za tlak, ne bih li i danas preživjela. Kad, na stolu presmešna kartolina, mama ptica u gnjezdu čuva dva ptića od kojih jedan još ima komad ljuske od jajeta na glavi. Pa ispod piše Volim te, mama! Reko to je neka zabuna, moja se deca ne setiju nježnosti usmjerene meni ni za novu godinu, a kad mi je ročkas onda pitaju – kaj te baš moram poljubiti, hm....? A?

Okrenem, piše PROFIL, reko to je preuredno napisano, aha, skužim to je firma.

Pa piše 13. 5. 2012., reko viš to bi moglo biti danas. Danas je rođendan jednoj Mirjani Lekić, jednoj od mojih bivših prijateljica, koju sam strašno volila i koja je isto ko sve prijateljice, bez riječi nestala iz mog života. Budući žena beše Beograđanka, mogla je bre do rata da pričeka, da nas rat rastavi, no daleko joj lepa kuća, mašala.
Al eto, sjetim se, kaj mogu.

Onda ide ovak na toj kartici na stolu:

Dragoj majci

koja fino kuha svima nama, tj. kad joj hrana ne zgori /a često zgori jer ja metnem kuhati i odem u sobu na komp, to je općepoznato široj javnosti/

i plaća mi putovanja u Tursku /pisac, tj. moja kćer studira turkologiju, hindi i sanskrt, pa malo japanski, ruski, flamanski, španjolski, talijanski, arapski, perzijski, staroperzijski, momentalno je turski u milosti a ima i jedan predivan momak tamo kojeg bih ja jako rado za zeta, a i on bi mene za punicu, al nikak da kćer nagovorimo da se uda za njega/

i kupi mi pljuge i seeeeeeeeeee /bolje da joj kupim neg da krade moje pljuge, e, da, kad je bila mala, svaka rečenica je završavala sa – i sve!, a što je onomad svučalo – s'eeeeeeee/

za Majčin dan, SVE najbolje želi Kiki (i Princeza isto).

Ovo u okrugloj zagradi je njen dodatak. Princeza je višegodišnji naziv za brata koji je gracilne građe, boji se sam obrijati (jer mu je to njegov bradati tata objasnil ko po život latentno - općeopasnu radnju), vjerojatno ni htel ustati u ponoć da se potpiše na karticu. Osim toga, tu i tam se na prevaru da poljubiti (dok jede ja ga cmoknem u glavu ak istom ne lamače) pa je sestra odlučila da bu joj brat ziher bil seksualno bar nešto dezorijentiran a da je osjetljiv ko Princeza na zrnu graška i bla bla. Naravno da pojma nemaju o čem se tu radi u toj priči, mada sam njega vodila na tu prectavu u Malu scenu.
Ali pod sestrinim utjecajem neće nositi niš kaj vuče na roza, crveno ma ni smeđe, jer je to pederski, jadno dete i sav je nesiguran a opet, sve što moram znati saznam potiho od nje, njoj se više povjeri takvoj gruboj, nego meni, no to je isto za shvatit.

Eto uglavnom sad znam kaj me čeka, moramo Kod džezve na kavu, koju bum jasno ja platila.

Pa svim majkama: Strpljivo mame, evo dočekala sam lepe godine, dugo sam već mama, da mi se čestita, kad počneš odraslu decu financirat, skuže da vreme već curi, i tak, velika je mogućnost da ti čestitaju Majčin dan. Ako je to danas, tu niš ne piše na kalendaru.

...”Toga jutra bili smo nestašni i pticama smo ukrali gitaru”....

radne knjižice rasli, jelte, to vredi danas.


Prije nekih 6 godina pratim dijete na noćni bus na Autobusni kolodvor, dijete veliko, samostalno, nevoljko putuje, nije mi radil alarm - intuicija - da ide u konačan prešokantni i konačni raskol sa svojim, kak ga sad zove, bivšim ocem. Maturirala, upisala faks, reko – nek ode na more, kaj bu u Zagrebu. No to je druga priča. A i majka da se odmori, ma kak sebično zvučalo, nije mi nekad lako, baš mi je onako... I tak ja nju ispratim u neko doba posle 1, noćom što kažu šokci. A poslem:

Uglavnom sjedim na klupi na tramBajskoj stanici, nema tramvaja nikojeg broja, ma ni kotač da prođe. Oću uzet taksi, ma ni taksija, nevjerojatno. A ne da je bilo vruće, bilo je da se ubiješ, sparina, luda kuća. I čekam tak sat i nekaj, taman odlučim idem tih 5- 6 km pehaka, kaj sad, mobitelu naravno krepala baterija, ono, kad te krene, krene te. Evo na kraju tramvaja, al evo i dve grupe pijanih frajera, s juga jedni, sa sjevera drugi, ja jedina matora kokoš i sama ženska, hvalila sam bogu kaj sam stara, valjda me nebuju ni primijetili.

Stara 6-ica, jedni uđu na prva vrata, oni drugi na zadnja, a ja nekak u sredini, nastojim biti neprimjetna. Što je malo teže sa 100 i koju kilu, a jedino žensko, a sad ko razme, ko ne razme.

Ovi prvi počeli nekaj pjevati, to kao neka starija grupa, al neš ti mira, mlađi se taman inspirirali. Jedan iz mlađe grupe, tak ne s tariji od 20 godina, priđe očito šefu starije grupe i veli – e, mogu vam ja nekaj otpjevati????? Ovaj bil prepijan da se buni, ajd jebat ću ti majku ak buš dosadan, i pazi da su hrvacke!!!!!! I mali veli nema frke, slavonske.

Kod druge kitice su svi "vlovili" refren, a o kakofonija zvukova je bila neopisiva.
Nešto me danas na to podsjetilo, isto tako bez nekog talenta, al podsjetilo:


Idem šorom i sviram gitaru
(Idem šorom i sviram gitaru)
Ona misli da sam Elvis Prisli
(Ona misli da sam Elvis Prisli.)

Mini suknja i kvrgava noga.
(Mini suknja i kvrgava noga)
To je moja, Isusa joj boga!
(To je moja, Isusa joj boga.)

Nema meda koji se ne vrca
(nema meda koji se ne vrca).
Nema cure koja nema srca
(Nema cure koja nema srca)

Sni-jeg pada, po prozoru štrca,
(Sni-jeg pada, po prozoru štrca)
Moja Anka oće da se sanka
(Moja Anka oće da se sanka)

Nikad nisam bila sretnija kad je brod, tramvaj, wte, pristal na moju blesavu stanicu u Novom Zagrebu…. beš i Anku koja oće da se sanka i med i Prislija, majkemi...

Nakon opakih radnih akcija – pranja prozora u kuhinji, a što je nezamislivo nekom ko ga nije videl, sređujemo dojmove ćerce i ja:
Naime, taj kuhinja odnosno taj jadni prozor podnose dim od cigareta, malo veće količine, kuhanje, svakodnevno i višekratno, i isparušavanje veš mašne, cela kuhinja ak ima 7 kvadrata. Je trebalo bi ju i maljati svake godine dvaput, al tak agilni ipak nismo. Velim agilnI a ne agilnE, jer junioru to ne pada na mušku pamet. On od cele kuhinje vidi samo frižider. Iznutra.

Kad više nismo znale di nam je vanjska (potrgana, naravno, jer je montiranje platila zgrada od pričuve) roleta, odlučile smo oprati prozore. Već sam plaćanjem popravkih tih roletnih, iste višestruko isplatila!
A prale smo prozore s onim deterdžentom za pranje grilla, jer nije bilo doma sumporne kiseline. Obrliht koji se otvara 20 cm a širok je pa najmanje metar, a moraš, da bi ga opral izvana, ga spustiti na naslone od dva višlja stolca, mislim ko je to konstruiral da bog da mu cela hrvacka na glavu opala ko meni, al njemu s prozorom, živi idiotizam! A ima i jednostruki uski prozor, normalni, a jednostruki jer ga je junior razbil dok je bil mali, da ne duljim, ne znam ko bi mi to otfural s čim i gdi na popravak, ovo je naselje od 12.000 ljudi nemamo ni banku, ni poštu ni kemisku čistijonu, ni dom za starije i nemoćne, koja mrtva prozoropopravljačnica.
A imamo i razbijeno staklo na vratima. Koje smo oblijepili raznoraznim svačim tak da se ne raspadne. A i ne pere se, samo se dodaju posteri i naljepnice. Zabavno kod nas, nema tu. Opće, kod nas vlada jedna tak domaća atmosfera da - sad zamrljani oblok i razmazani deterdžent zgleda na staklu čist dekorativno i skroz neobično. A zavjesice bumo stavili sutra, to je već bilo naporno, pa mislim halo: triput sam se (na užas onog zločestog suseda u zgradi prek) u gaćama penjala na prozor da skroz operem okvir i isto potrganu roletnu, a ak mi opaki deterdžent kapne, bolje na moju kožu nego da mi uništi jedine hlače u koje još stanem. Lepa moja rwatzka standarda.

Tad bi ja nekaj slatkog, je, al nema više jafa keksih sa sniženja, uzimam Mueslije od princa, probam.
- Majketi, kćeri, velim, pa to je bez okusa, mirisa i boje!? Pa kak to onaj lapan opće oče jest!?
- Veli kćer - Je mama al to ti je fensi zdrava hrana. Jebem ja takvu zdravu hranu, kruha-masti-soli, to je zdrava hrana, kaj je ovo, žito narezano na kriškice!? Ni cveba, ni onih ozračenih E-nešto – lješnjakih nema!
- Ali mama ima nutra i čokolade.
- Je, velim, onakve kaj sam vam kupila 3 za 10 pa smo bacili, (šećer, mast i malo otrova, e ja obožavam čokoladu dapače i štujem je, al ono je bilo prestrašno, a i tu je u komadićima). Kaj je to, jebate, da zdrava hrana, to je hrana za ptice, fuj. E, znaš fakat to je i Sanja jednom rekla. E, onda su poslali jednu malu rođakinju pred kojom srditi to nazvali hranom za ptice, dakle da ipak kupi Muesli, a dete do dućana zaboravilo i reklo prodavačici kaj treba: Normalno, donesla curica doma ono kaj je zapamtila: Hranu za ptice.

U taj čas zove Sanja, reko baš te spominjemo i pričam o hrani za ptice.

Veli gle Seka, to je dete, al daj slušaj ovo: Izvješće iz bolnice: Stara nije operirana, al dobro je doktor rekel, to ni tak drastično, majka (koja je jedina) polako već sedi. Onak podboltana. Ali do nje ista takva jedna svađalica, u istom stanju ko i ova, malo samo privezane da ne opadnu. Pa se svađaju. Vređaju ovu drugu da je stara (isto su godište). Veli Glorija ovoj: Ti ideš u Vrapče, ti si luda. A ta druga Gloriji: Tebe su iz Vrapča tu i dopeljali i tam buju te vratili. Ma nemoj, ja idem u dom, da znaš, buš vidla, a tebe buju ak ne u Vrapče, onda u Marof otpeljali.

Onda su došli sin i snaha k toj drugoj, ajmo nek je Štefica. I Štefica po sinu da ko je on da on njoj dolazi, da ona oće da joj snaha dođe (snaha se ni ne trudi objasnit da joj nije kćer) i tak psuje žena sve uzduž i poprek, prigovara, grdi, špota kaj nije došel - netko - (ne zna se ko jer to više ni rodbina ne povezuje).

Veli Sanja, prodajem nekretninu u zao čas, al bar imam kam sa Glorijom, kak je ovim ljudima, imaju troje dementnih u isto vreme, love se za dom nema, očaj ljudski. (Lepo moje rwatzka.)

- E, viče Sanjina Glorija sinu od Štefe: E, ti, mali!?? E, mali!?? (Mali inače ima 50 i koju godinu) – čuj, jelda ja dobro zgledam, kaj ne, gleč, ova tu ( pokazuje na Sanju koja sedi do nje na stolcu) mi veli da sam suha, jelda ja opće nisam suha, jelda da sam ja komad, zajebava me prostača, jelda ja dobro zgledam!?? Ha? Čuješ, mali, e!?

Čovek valjda klima, veli Sanja, meni neugodnjak, dost mu je njegove stare, sad još i moja. Al Glorija ne odustaje, počne ga grditi da kaj joj češće ne dolazi (nema moja Glorija veze blage ko je kome kaj i ko je kome i zakaj došel). Čuj, veli ona Sanji: E, mama (svojoj kćeri!), jel bi mogle, e, ajmo tam van na hodnik zapalit.

- Mama, nesmeš pušit!

- Kaj kurac nesmem pušit, maloprije sam bila sa sobaricom (Glorija je povremeno u hotelu) pa smo si pričale na balkonu i pušile.
- Mama, slomila si nogu, nemreš se ni ustati.

Glorija mijenja objekt pažnje, viče Štefi:
- Čuj, stara, a ti buš najebala, znaš, ova tu (pokazuje Sanju) ti je moja rođakinja (pa je, istina) i ona ti ima Veru Perić (to je neka iz neke Kadrovske iz neke firme iz 1970 i neke godine) koja bu njoj naštimala penziju i ona bu se k meni doselila u Draškovićevu (prapovijest, stan di se Sanja rodila) i lepo bu me bedinala, a ti buš najebala.

- Coprnica stara, viče Štefa, vrak ti se matere najeblal... Ti si sigurno fačuk!
- Kaaaj, viče Glorija, očeš da ti se sad ustanem i jednu zalepim!!! (da ponovim da obadve imaju neoperabljivu potrganu nogu, svaka svoju)

Sanja veli – Seka, u zemlju da mi je propast. Onda ti stara najedamput veli:
- A gdi je onaj mladi doktor????
“Mladi doktor”, snimila Sanja, je medicinski brat koji je dobro pri živcima i razgovara s posjetiteljima, tješi ih u njihovom jadu kolko može; veli Sanja, zbog takvih bum postala vjernik. Mlad, zgodaaan, strpljiv, nasmijan, priča kak on tu ko u kazalištu, veli kolegice su već izluđene il na apaurinima, a meni vam je ovo ko Muppet show. Kad se počneju preveč bacati, onda ja pitam doktora kolko se to smije zdroksati i tak se onda one smiriju, još si i popričaju suvislo – kolko se može – kak je bilo u mladosti, kak je prije bilo bolje, al to vam sve kratko traje. A vaša mama i ova gospođa, to je posebna kombinacija, al vjerujte: ima i gorih.

- Čujte, pita Sanja, a vidim stara mi ima boju, dobro zgleda, očito je jela.

- Kaj, veli mladac, čujte, znate si mamu nemam kaj ulepšavat, gospođa mama je rad imala muško društvo, kaj ne (ne opće pa kaj bi). Kad sam u smjeni uvijek ju ja hranim. Ja vam njoj dođem mrtav ozbiljan (priča to i pucketa od smeha) i velim: gospođa Glorija, ovakva jedna feš žena ko vi, to se odma vidi da ste vi jedna fina ženska, al nemojte se šaliti, ja bum vas hranil al imate sve pojesti, uredno, ste čuli! Nemam ja vremena tu celi dan samo za vas, glečte, sve ostale sestre hraniju!
I tak žena sve pojede, uredno, ne pljucka, niš, ma sve pet!

- Veli Sanja, to ti sad pričam jer me svu zasrala s hranom, normalno da ju ja hranim kad sam tu, popljuvala me onak znaš ko bebe kad nećeju špinat, hahahah, joj Seka, da me vidiš, dobro da sam si vestu donesla, zgledam kaj da sam u kocu bila pajceke hranit, a ne nemoću milu (na to se uvijek razvalimo) staricu.

Priča Sanja, sad već iz tramvaja:
- I tak ja njoj: Veli Sanja mami – Mama idem ja, slušaj me, sve je organizirano, sutra te peljamo u dom.

- Čuj, nemoj me u Vrapče metnuti, ja bum ti otam pobegla i onda bum sve Babokici rekla (to je radio Mileva naglašenog talenta, samo ne znam kak bi ju ova obavijestila jer se više ne zna ni mobitelom služiti). Ja joj odma javim ak me metneš u Vrapče!

- Ma nebuš, mama, slomila si kuk, došla bu sanitetska kola po tebe, sve bu dobro, sve sam ti već pripremila i oprala i speglala, kupila sam ti 5 (laže, 7!) novih pidžamih, sve je čisto buš vidla, dom je prva liga (nije Sanja prodala stan da jedinu majku stavi u ubožnicu, dom je lepi a i lepo košta, više od mamine penzije i Sanjine plaće skup).

- Čuj ti se meni zapravo opće ne dopadaš, znaš!!!! - veli najedampu Sanjina majka svojoj kćeri jedinici kojoj je stoput u životu rekla da joj pas mater i da ju opće ni trebala roditi!
- I pazi samo, ak buš zajebavala, bu ti moja Sanja već pokazala, znaš!? I odi, i bolje da ideš! Vrit hodi! Kaj mi opće dolaziš!

Velim Sanji na kraju: Je pa si bar mirno otišla, ajd sutra mi javi novi igrokaz s premještanjem jedne jedine majke u dom, da Sanja, budem, budem čim pospremim stol i vratim ptičju hranu na mjesto, budem odma /futur II./ sve na blog stavila. Tvoje je samo da dostavljaš nastavke. Kad sve završi spojili bumo to u knjigu i napravili besceler. Pusa. I pozdravi mamu, reci da ju pozdravlja Kraljica Elizabeta Druga, kaj ima važno otkud.

Eto ti kad predugo moliš kćer da ti fotka kravicu
i stavi ju na blog, onda joj odreže pol roga
i lupi tak da sad ovo nije kravica nego kravetina
i nisam stigla ni tekst napisati i sad moram
tražit vezu da mi smanji fotku, mislim ovak
nekaj, i još mi je rekla da sam dosadna, to
mi kravica nikad nije rekla, i tak to sve skup
nije dobro, uglavnom ovo je u zbilji kravica koja
je došla izbosne, iz Bihaća, a inače stoji na
modemu kod kompa i mala je, a vidi trepuše,
veli Eva koja mi je šenkala kravicu. I tak.

E još sam se setila (ukinut će mi blog kolko danas
brljam) jednog vica od 1986., pričala jedna bosanka
na moru:
ZOO kupio dvije zebre i fura ih tam gdi ih fura, u ZOO.
Vozom, vagon onako s rešetkama, da zebrama nebu
vrućO, priča Bosanka, Snežana. Kad stao vlak, bio na
parni pogon vlak i nešto nisu valjda sipali dosta ugljena
i stao voz tako van grada, neke livade okolo, a krave pasu
(sve mislim da nije bilo kod Mrkoplja, pa koja krava od
mog prijatelja Branka iz posta od kraja veljače o.g.) E, i
tako tamo pasu dakle te domaće životinje jelte. A jedna
zebra veli drugoj zebri: E, bona, vid' kraveee. A to čuo
bik, muž od tih krava jelte i veli: Deder skini ti sasebe
tu pidžamu pa da ti ja fino pokažem ko je tu krava!!
Eto i tak.





Evo nismo ni znali, ova kravica ima curicu, vite kak je mala,
sad tražimo dva imena, za mamu kravu i bebu kravu
(mala je napredna za jednu bebu!)

... je bila jaka firma, svaki 4-i Zagrepčanec je (po nekim autorima) bil zaposlen u toj fakat velkoj i onomad jakoj firmi. Ovo je Prvomajska, ali - priča, od nekidan od kraja travnja, malo pomaknuta na 1. maj/svibanj - ko i sve u rwatzkoj:

Sedim taj nekidan na poslu ničim izazvana, ma lažem: delam - izazvana sam, moram decu očkolovati a treba i režije platiti i nekaj pojesti, i tak.

I osim kaj sedim, pišem nekaj, malo se koncentiram, malo bemsovu telefonu, ispravljam i tak.

I najedamput mi po glavi počne opadati žbuka sa zida na bulju; reko bomba nije, javili su da nije, da nije potres? Ma nisam stigla ni paniku dići (za što sam stručnjak) kad me preklopi karta Hrvacke koja visi na tom zidu iza mene, a već cca 30 godina: i zadrži se s onom gornjom štapinom - između televizora (domaći izraz za monitor, ono di vidiš slova), i printera na stolu, a druga štapina na podu. A ja usredini, ispod.

Stara karta, smrdi, a najviše sam se bojala da se sve one rijeke ne razliju po meni, kamenje iz Like i to, kakva krava – ak ih još ima – iz Slavonije, pajco i tak, a i puhalo mi s Velebita.

Vesna je vrisnula, skočila, kolko naša flegma Vesna opće može skočiti, al eto, i - da jesam dobro.

Kurac sam dobro jebote, vičem, cela Hrvacka mi je na glavu opala pa sad budi dobro. E, Vesna, oš se igrati skauta, kak se veli, izviđača, gle, ovo mu dođe ko šator ko iz Alana Forda jebote, samo ja nemrem van, fuj smrdi, a i Garfield (s natpisom: Look at the bright side... At least Mondays only happen once a week!) mi je završil točno kraj levog uha (jer sam ga zaljepila na kartu baš nekak prek Zagreba). Ništ, iskobeljam se van, Vesni se fuj gadi frkati kartu, je reko kaj sad, frči domovinu, ja bum s druge strane. I ipak sfrčemo mi kartu i metnemo u jedan vuglec i operemo ruke od Hrvatske. Kak su već mnogi napravili.

Tak je bilo. Još smo stavile dve gumice okolo Hrvacke. Da ne zbriše nekam. Da se drži jelte. Da ne bi možda mašleke vezale!!!???

Kak ko ulazi veli – kaj se tu desilo?

Ja velim – niš se nije desilo, opala mi Hrvacka na glavu. I kak su navikli da trabunjam, odu nezadovoljni. E al kak ima i bistrih, neki se vrate, veli – pa vama je zbiljam Hrvacka opala na glavu, oćete tužiti kartu za povredu na radu? Reko kaj mislite da mi to ni palo na pamet, al u OVOJ Hrvackoj ja sigurno nem dobila očtetu, još bum morala državi platiti za uništavanje javne imovine! Fala, ne po sudovima, nikad više, ja ne, sigurno! Dobila bum spor kak mi se već i pitanje alimentacije vuče 8-u godinu pa ni (hm) nisam dobila!

Pa neki: Da fali karta na zidu.
Fali na zidu, velim, al Hrvacka je na sigurnom, u ćošku.

Pa neki drugi: Da di je Hrvacka.
(U pizdi materinoj) Hrvacka je u vuglecu.

Da je soba presvetla.
(Upalite svetlo, velim ja. E e tu svi zapnu, niko ne kuži zajebanciju, jasno osim Sanje koja je bila užasnuta kaj nije bila prisutna. Ja sam predložila da ponovimo postupak al da ona bude na mom mjestu, odbila Sanja jednoglasno).

Fućka mi se. Sad imam zakonsko pravo reći da mi je Hrvacke navrh glave. Osobito posle onog jada s fažolom u Splitu.

Pitaju me dobri ljudi zakaj Sanjaizsvihpostova ne piše svoj blog.

To se nemre prepričati. Makar me nagovara nek pišem na svoj blog, veli ono - boli ju batak, i tak tajni nema; velim joj lepo da je to jednostavno neprepričljivo!

Majka (a jedna je majka!) završila na Jordanovcu s nekom upalom pluća. Ima dana kad je normalna i samo vređa i prigovara (normalno stanje) a ima dana kad pita – kak se ja zovem i di sam ja to???

Navodno imala šećer i niski tlak, kad su ju zaprimili - doktorica si kosu čupa, da koji idiot joj je prepisal 4 lijeka za sniženje tlaka a fala bogu kaj nije i na inzulinu, šećer je idealan, pa još za te godine!
Napravili joj emboliju pluća i gastroskopiju (to je njena verzija, napravili su joj u dva navrata bronhoskopiju, stara se ponaša ko da su ju škakljali, to žilavo boktenemarad!).
Pa se čudi majka (a jedna je majka!) Glorija - kaj joj ne daju pušiti. Da to tu u bolnici sve kurve!!!

Pa je htela pobeći iz bolnice (inače nemre hodati i fort jauče i jamra, drhti joj ruka dok pije vodu za ljekovima, a kad niko ne gleda, sukne pol litre ko da je gemišt a ne voda iz pipe). Vlovil ju portir na izlazu.

Pa zove Sanju svakih 20 minuta: 1.Da je đubre pokvareno i da joj godinama nije dolazila (Sanja joj ide prije posla i nakon posla, često i izlazi s posla zbog nje); 2. Da ona neće više biti tu kod svekrve (koja je umrla prije 15 godina) i da di je taj fikus (ukraden 1982. iz stana di je prije stanovala).
Nakon 20 minuta javlja da je ovo neki kupleraj, da tu ima neka soba di leži neki muškarac i da stalno dolaziju sestre i da sve pršti od seksa.

Za 20 minuta javlja da se i svekrva negdi troši i da ona oće van iz tog doma (u međuvremenu je “shvatila” da je u domu) i nek je fura natrag u stan u Draškovićevoj (inače stanuje u Dubravi).
Za 20 minuta (Glorija ipak ima neki osjećaj za vreme): da kad je umro njen muž (Sanjin tata, prije 22 godine). I kak se on ono zval??? Ivo, koji Ivo, Sanja, a kaj je on meni bil?

Onda je konačno završila doma, nakon Jordanovca, i kad ju je ova smjestila i dala ljekove (o čemu priču može samo Sanja pisati) onda ju pita: Čuj Sanja, a kaj si ti zapravo meni, ti si tak dobra.

Veli Sanjaizsvihpostova – Gle Seka, sve, al sve bi prošlo, sve bih ja podnesla, al da mi SAD prvi put u životu veli da sam dobra, a kaj je izvodila to ne bi stalo ni u knjigu debljine knjige Ana Karenjina.

Tak do jučer.

Zove Sanja maloprije i smije se, reko čuj na čemu si, Sanja, pak je neko izvanredno stanjeeeeee!!!! Sanja!!!???!! SANJAAAA!!!???!!!

Sanjaizsvihpostova: Na normabelima i ketonalu forte, hahahahah, e stara je opala i noga joj je u nekom neprirodnom položaju, plava, natečena... hahaha.

Ja: Pa si zvala hitnu? Čuj Sanja da nisi ti opala na glavu?

Sanja: Ko da i jesam, je zvala sam hitnu, jasno: pitali su jel stara u nesvesti, a nije, dobro, bumo došli, evo prošlo sat vremena nema ih. Stara kad je opala zvala me, ja alarmirala susede nek ju podignu dok ja stignem. To ti je ona namjerno pala, ima tu jedan mladi zgodni sused pa je stara zato opala, da ju on diže. Stara ima 45 kila al troje ju je dizalo, samo kaj nisu zvali dizalicu iz kak ono 5. maja??? Velog Jožu... Hahahah

Ja: Sančo kak se to zajebavaš, pa nisi normalna. Pa jel ju boli?

Sanja: Pa boli ju, joj Seka ti ko da si iz Diznilenda! Je, dala sam joj ketonal forte, a ona je već splanirala kak ću ja, dok je ona u bolnici, ono kužiš ja - u časovima dokolice, za vreme pauze na poslu doći tu u stan, promijeniti parket i oprat sve tepihiće (zbog čije količine je i pala, ima ih više nego najzagriženija muslimanska kuća). A u međuvremenu bih mogla promijeniti drvenariju, presložiti i zakucati namještaj, a mogla bi i pofarbati stan. Mogla bi i balkon proširiti. Kak je kupaona vriti, mogla bih ja i instalacije promijeniti (hahahaha – priča Sanja).

Ja: Isuse. Pa Sanja kak je to tebi smešno. Isuse.

Sanja: Mama, sam ti rekla kaj bu Seka rekla – Isuseeee?? A niš ti ona ne veruje, ona je ko ti mama, samo ga fort zove, a nekad viče i – Tito dragi! Hahaha.

Ja: Pa kak se moš smijati (meni već naravno suze od smeha idu, moje dete zuji i odlazi, nemre to više slušati i još gledat moju facu)

Sanja: Pa moram se smijati, evo staru si zabavljam, jedna je majka (ak je to pojam majke, niko više ne treba rađati) nemrem se plakati jer bu se i ona plakala. Mamaaaa, nemreš ni sediti, kam se dižeš!?

Ja: Pa kam se diže, Isuse?

Sanja: Ha, ha, ha, ha, ide na balkon da vidi jel dolazi hitna.

Ja: Pa buš ju pustila?

Sanja: Kaj bi ju i držala, pa nemre se ni okrenut na krevetu!

Ja: A da se prošećete po kvartu dok dođe hitna?

Sanja: Pa je, mogli bi ih dočekati dole u Pizzeriji, hahahah.

Ja: Sanja, ja bum proljev dobila od tebe, kaj si popila, zbiljam te pitam.

Sanja: Daj nemoj batje, stara me gleda, evo sad i ona pita kaj sam popila, zamisli da dođe hitna i nađe mene pod normabelima, ketonalom i rakijom pa da imaju odma dva pacijenta.

Ja: Gle pa kaj su ti rekli još?

Sanja: Rekli su da nema za mene mesta u njihovom prevozu al nek svakako dođem za njima, hahah, kak oni to misliju, da bum trčala iz Dubrave do Traume za kolima hitne pomoći, pa je, mogla bi se rolati, jebate, a ja nemam ni romobil (na scenu “Sanja na romobilu” stvaram nemoguću sliku u glavi i žalim kaj nemam talenta za crtanje).

Ja: Sanja, imam ti ja vezu u Vrapču..... (možda je veza već umrla, al nekaj moram reći)

Sanja: Znam, znam, tam stanuje Božo Konj, al on je tak lud da se zbog njega ne želim ni napiti. Mamaaa, nemreš nikam, mama opala si pogleč si nogu sva si natečena i plava. Ne, nedemo frizeru, jučer te unuka vodila. E, ne da se majka (a jedna je majka) šišati, da to nije ženstveno imat kratku kosu.

Ja: Sanja, ostavi ju u bolnici, možda se opet uda (Sanjina mama se do 27. godine udavala 4 put i zdržal ju je samo Sanjin tata, kog je dotukla maltretiranjem, veli Sanja, stari se spasil kaj je umro).

Sanja: Gle Seka jel ti ovo čuješ, hahaha, da treba promijeniti pločice u kuhinji, da nisu pasent s namještajem. Evo Seka, imaš izvješće, bum ti se javila. I da znaš, kad staru sredim tebe bum prijavila u starački dom, nebuš ti meni moju Kiki zajebavala, (ja - moju kćer) za onog mulca (mog sina) me ni briga, al Kiki nebuš zajebavala ko moja stara mene, hahah. Al jedna je majka! E, gle kak me gleda, pita me di je Vlado (šogor koji ima 8 banki i dolazi redovno doma pojesti sve kaj je Sanja ujutro skuhala staroj. Jedan dan - kak je čul da Sanja dolazi ranije zbrisal je da se ne sretnu da ona ne prokuži ko sve pojede, i 80-godišnjak zaboravil i štap i jaknu, hahahah, a tabakeru, crnog konja i sat, nije, nema).

Ali veli Sanja: Seka, nemoj batje, hahahah, aj pa ti se javim. hahah

Ja: E javi se, čuj kakve si sreće bu ti još cigla opala na glavu na izlazu. Doduše, s tolko mase frčkave kose na glavi bu ti se od bulje odbila i vratila na mesto otkud je pala! Hahahaha (prelazna histerija). Ajd pa se javi, hahahahahah

Sve manje vjerujem u bilo kojeg boga. One zadnje zadrške su se rasplinule. Od petka popodne sam spavala bez ikakvog stimulansa, samo sam deci skuhala jelo i obesila veš.
Kad to sve završi školu i konačno odem u penziju, pa kaj bum i ja takva? Kaj me briga! Jedna je majka!

Prijatelji stari gdje ste?! Poslala sam ludoj Sanji sms da javi ak kaj treba, da bum platila i ZET-ovu kartu do Dubrave i natrag, otkazala zakazanu kavu, kaj da joj radim, kak da joj pomognem? Prodaje stan da bi staroj plaćala dom, a stara sad, eto baš sad našla opasti! Oj živote, oj živote.... nešto kaj ono ljepote, šta!? (Isuse?)

Ovo ide pod humor, kad je već i Sanji smešno - od jada. Kaj mogu kad nema rubrike "Jedna je majka!?"

Teta Katarina je od prvih početaka useljivog Trnskog živjela tu, vrata do nas. Gospođa profesor, koja je organizirala naše odlične međususjedske odnose, praktične, s dozom nenametljive topline. Ono neko nekaj treba i tak, tu smo jedni za druge. Mama je na njen poziv sva oduševljena odlazila na kavu jednom mjesečno.

Povremeno sam viđala jednog jako finog mladog gospona koji ju je posjećival i koji je uvek pozdravil i dobila sam objašnjenje da je gospodin nećak tete Štampar, koji je u to vreme bil student. Kaj mi je bilo skroz elegantno i uzvišeno.
Jednom kasnije smo se kratko pospominjale, ne sjećam se razloga, na hodniku, a iz stana je dotrčal predivan, ali zbiljam predivan dečec svojih 4 godine koji me tak radoznalo gledal, ja njega još više (posle sam mu to stoput prepričala), a on je bil sinek tog istog jako finog gospona koji je – tu negdi blizu stanoval s jednom jako finom gospođom, svojom suprugom. Mama je tak s poštovanjem govorila o njima i kak je i cela šira familija strašno fina i kulturna, da mi se maltene strah uvlekel u kosti.

Izuzetno galantna a uvijek nekak svoja, čestitala je rođenje kćeri, s kojom je imenjakinja, a kulminacija je bila kad me oduševljena nazvala kad sam rodila drugo dete, bila je već bolesna i živjela je kod sestre, ovak: Fala vam Seka kaj ste pomladili ovaj naš grozni stari penzićki haustor. Čujte pa to je strašno, glečte, pa svi smo iznad 7 banki, pa ovo pomlađenje je zbiljam famozno! Gešenk dolazi, samo dok se malo oporavim.
Nažalost, nisu se nikad upoznali. Gospođi sestri koja nam je javila da je teta Štampar umrla sam rekla: Ovakve susedu / susede više sigurno nikad nebumo imali.

Tak mi je drago da sam se prevarila:

Nakon izvjesnog vremena doselila obitelj Barta. Decentna Vlasta i onaj medeni dečec koji je u međuvremenu zrasel u momka. Više mu ne govorim da je medeni jer veli – ma daj, suseda (kak smo skup rasli, tak smo na ti, normalno).
A tata Boris je celom Trnskom dal jedan poseban štih. Često su me pitali - kaaaj? Ti stanjuješ kraj Brace?? Dobivala sam na rejtingu. Kaj – kraj Brace - to me zbunjivalo, jer ja sam tak zvala svog brata koji je otišel iz Trnskog još '68. godine. A ovaj Braco, morala sam na kraju prihvatiti da je Braco, je bil toliko poseban da je moja kćer (u najgoroj fazi puberteta i revolta) samoinicijativno odlučila da od sveg susectva bude pozdravljala samo Barte jer su oni jedini normalni u haustoru, inače svi luđaci, ukljujući nas; i da kak oni nikad ne čuju kad se ja drečim na njih a ko zna kaj su sve čuli. I tak vreme ide i:

Boris ju je definitivno šarmiral jedne večeri kad je pušila pred haustorom, počela kiša pa baš ono otužno. Izašel je van i rekel: Dobra večer, kae, stara ne da doma pušiti, ha? Strpi se, bu već popustila, a sad bum si i ja jednu zapalil, ni meni baš nisu doma oduševljeni.

Pa smo si skup razvaljivali vrata kad je ko zalupil a ključ u stanu, jednom njihova, jednom naša, uglavnom naizmjenično. Njegovi duhoviti komentari a conto pameti sviju nas, su neponovljivi, uglavnom nisi razlikoval kompliment od sarkazma.
Ko sused – baš nikad niš nije čul, a dijelil nas je zid, moš mislit; nikad niš nije kompliciral niti se čemu čudil ili bi kaj pital osim - kak ste? Sreli smo se tak jednom, svako sa svojim vlasništvom: on s biciklom ja sa srdžbom do neba, (raznjupale me neke informacije u ranu zoru i tak) - i veli sused Braco: Je kakav bu to dan kad se tak počinje, pa suseda, imate dovoljno godina da znate da je ovo zemlja ljudi s posebnim potrebama, i kretenima koji ju vode.
Odma sam oraspoložena otišla na posel. Htela sam se ispričati za sinoćnje vrlo glasne odgojne metode, veli niš nije čul. Reko Boris nemojte muljati, čulo me se do Superandrije. Njegovi odgovori su uvijek bili diplomatski duhoviti ili duhovito diplomatski. U slastičarni Trnsko (kaj mi zovemo “Kod džezve” - kak je to prozval jedan Trnskaš koji je davno odselil), smo uvijek popričali, nije se moralo nuditi – sednite se, znalo se da se bu stolac dovlekel, tak jedan normalan kulturan dobrosusedski odnos, neponovljivo.

Vremenom sam ispala iz pokrenute spike jer je kćer na 4. godini faksa koji je i Boris završil, tak da u njihove spike oko jezika, oko Azije koju je prošel, običaji, građevine, književnost: sa svojim znanjem samo iz gimnazije i nekog drugog faksa, uglavnom debelo zaboravljenim ne/znanjem, nikak nisam mogla upasti. Ali: kad je videl da mi je muka, rekel je kćeri: Čuj, a da mi u spiku ubacimo i tvoju staru, gle već 20 minuta šuti, viš da žena pati. Pa bi mi se ispričal. Reko sad si sve pokvaril s tom isprikom!

Jedno stoput smo prelazili na Ti, jer je ovisno o raspoloženju, a u kom nije bilo nekih drastičnih odmaka od normale, bilo – ti, a i – vi. Uglavnom smo zaključili da smo užasno stari jer ako smo Barta junior i ja na Ti, da bi bilo vreme da to i mi učinimo. Kaj mi nismo na Ti, znal je pitat, veli kolko pamtim, pa, već nekih 40 godina. E jesmo stari, pardon, ja sam star, ne vi. Padale su priče o djetinjstvu, tu je pak zainteresirano gledala moja kćer koja se ne sjeća igara bez igračkih, da ne velim nateravanja, lovice i skrivača, halo, kaj je pak to. Al se znala nasmijati, pogotovo kad se sused Barta zacenil od smeha – u opisu vlastitih događaja od prije 100 godina - i moral obrisati očale jer su mu se zamaglile od smehovnih suza. Kad se upoznal, to mi je bilo posebno dobro, s mojim prijateljem Borisom, koji je podrijetlom Čeh, a on podrijetlom iz Moravske, opće nisam mogla ubaciti da je moj deda bil Slovak i da smo se zapravo našli tu skup, zahvaljujući sudbini.

Posle jedne teže operacije je tolko toga ispričal na svoj račun i na račun te bolesti te onih koji su “dopustili” da ih više nema, da se nisi mogel suzdržati od smeha. Je veli kaj, on najstariji a još je tu jer ima posla za boga miloga, je pa normalno! A oni si nisu zadali zadatak i pokrepali. Isuse, koji izraz, velim pa kak to tak? Je veli kaj kak, pa čuj, kaj kompliciraš, pa to je tak. A tema baš solidno morbidna. Reko pa kak možete s takvim podacima mahati ko s najboljim vicevima, je veli čuj suseda a kaj bi ti sad od mene. Da se plačem, pa gle još sam tu. Bila je prisutna i Biba koja je sasvim nesuzdržana kad treba smehom razglasiti da je šprehica za stolom sjajno komična, pogotovo kaj je on izvrsno znal opisivati osobne kontakte s mahom političkih faca koje nismo osobno poznavali ali smo dijelili isto mišljenje o njima; i kak im je na lepi način rekel stvari koje nisu tak lepe, ali oni to nisu nikad skužili. Zbiljam je točno sve rekel onog jutra pred haustorom.
I fakat je bio tu, sveprisutan i neopterećujući, koju god si temu povlekel, on je sve znal. Smijem reći da poznam puno ljudi ali jako malo takvih s kojima si mogel sasvim opušteno, i uz provaljenu pobeglu psovku čisto radi kolorita, pričati o svemu.

Ono njegovo bicikliranje kroz grad me “užasavalo” još kad mi je rekel – je vidli smo se na Zrinjcu, i ti bi mogla kupit bicikl i furat se do Zrinjca na posel, aha, ukrali su ti već tri bicikla, viš, dobra isprika, je, je. (Fakat je.)

Neki ljudi odu iz ove Doline suza pa prođu kao informacija. Boris je umro, žalosna sam i zatečena, kak se obično setiš zadnjeg kontakta, evo: Kćer i ja smo pile “posleplacnu” kavu u subotu tjedan prije Uskrsa i sel se k nama, naravno, Kod džezve. Nije htel piti limunadu, da se ne prehladi, ide na neku manju operaciju a veli kave mu je bilo dost. I na poziv prijatelja, sel se na bicikl i otišel negdi kod Velesajma. Prethodno je zračunal minutažu i veli, a ne, još 5 minuta bumo si posedili tu, nebum ja juril zbog nekog fakina. Pa ja sam gospon, a osim toga ovak me ko vas dve taj (pa neki izraz) ne bu slušal.

Imam puno godina i nebum se nikad odselila iz Trnskog. Al da bu mi Braco Barta falil dok me ima, bude.

Sanja odlučila držati dijetu (po 120.547. put).



Nekakvu zeljnu, kupusnu. Od zelja, al ne od pite zeljanice ni pite glupače (to je krumpiruša) nego neko kuhano zelje, zeleno, i malo skuhanog luka i svašta nešto unutra, samo ne ono kaj je fino.



I muči se Sanja, gucka tu vodurinu i užasava se i tak i pati.



Nemrem gledat te face, žal mi ženske, otvaram za gablec riblju konzervu s povrćem. Nudim, ono...

Kak su te konzerve sve praznije, novije je nutra 2 srdele i nešto rijetkog soka od paradajza, 2 kockice mrkve veličine ko za francusku salatu - i niš više! - uvaljam unutra dvopek i kad se razmoči, mljackam kak je fino, hm…… mmmmmmmmmmmmm kak je fino, Sanja oš malo mrkve?


Neću!

Kak neš mrkve, to ti je kompatibilno sa zeljem, ha, oš?

Mrzim mrkvu!


Znaš kaj Sanja, nije loša ova tvoja dijeta. Al pazi kaj bu ti se dogodilo, oš da ti velim?



Daaaaa????



Znaš Sančo, od zelja dobiš brkove.



Ma da, pa jasno. (Kokoš očito ne sluša)



E onda ti zraste mali repić...



Dobro. (Sanja se koncentrira na posel)



Onda ti, znaš, na kraju zrasteju duuuugačka uheka.



Ha??? Kaj???



Sančo, ti mene opće ne slušaš, na kraju buš se plakala!!!



Zakaj? Evo, slušam te. Zakaj bum se plakala????



Plakala buš se jer ne buš znala di je potočić, a on se smrznul. Oš da ti odma pjevam?

U jeeeednoj ziiimskoj noooooći….



Sekvoja, nemoj mi reći, ja bum se u zeca pretvorila, ma nemoj, a ti ždereš te ribetine, misliš da buš pametnija od njih, da bu ti se smanjil kolesterol i tlakača?! Znaš ti kolko riba bi pojelo te jadne ribice a ti im ih oduzimaš.



Aha, reko Sančo, a ribice su slatke, jelda, kaj misliš u koju bi se ribicu ja mogla pretvoriti?



Ma nije to kaj buš ti postala stanovnik mora, nego nebuš mogla laprdati, hahah, škrge, hahaha.



Bezobrazna si.



Da, a ti si poznata po finoći!



Ja sam sad uvređena!



Ha, ha, ha, ha, Sekvoja, ti buš se pretvorila u morža, i ovak nisi daleko, HAHAHAH



I ode na plac. Valjda po zelje?

Bezobraznica.





Ovo bi ko predjelo bilo skroz ok, no bumo vidli. Sanja tvrdi (danas je sutra od jučer) da se već lakše osjeća. A bubek.



Gle, viiidi, ovo mi je 200-ti post, a to je sve kriva Biba Jagoda koja me naterala da kupim komp, pusaaaa, Biba!
Biba mršulja, otišla u Osijek na dva tjedna, i tam bu pasla travu, da ne bi dobila gram više. Ja to ne kužim, obožava čvarke i špek ono red mesa, red slanine, red mesa, red slanine, a jede onu travu ridikolozu, no dobro.

Kišobranom smo prvo zvali one velike listove drača, sad se nemrem setiti kak se to zove, a koje smo ko klinci držali iznad glave, dok je još podnošljivo kišilo, ajmo reč škrapalo. Pa se s tog velkog lista sve kaj je palo na njega, scedilo kompiću na rame. I obrnuto, na tvoje rame s tuđeg “kišobrana”.

U prvom razredu osnovnjaka se moja star hitila u malo veći trošak. Nisam imala ni školsku torbu, nego sam jednu teku i knjigu Vjerni drugovi, nosila u nekom nečem, neki etui, koji vrag, na driker ono, a s čim je ona išla prije na tečaj engleskog, kaj nije bil običaj tam neke 1958., halo!? (i moram reći da je puno bolje govorila od Jace i one smuculje Ingrid a koja se izvorno zvala Marija, o tome priča mutni kockarski krug). Pa batesova troška, stara meni kupila kišobran a kiša nikak da se pojavi kao pojava. Ma ni nuspojava. E kad sam dočekala, pa kak sam si bila fensi, prethodno sam danima gledala nebo i slušala prognozu na radiju, al neka sušna godina. E a ona prva kiša isto neka cmoljava, ja sam jedina valjda i nosila kišobran do one užasne škole u Savskom Gaju, slinila je mesto da je pala onak kak me posle znala oprati, kad nisam imala kišobran.
Nevjerojatno, al asocira me odma to – na kiši bez kišobrana - i opće mi nije smešno: Stara je bila vrsna šnajderica i učila me da se svaki materijal prije obrade, to je TADA tak bilo, mora namočiti, jer se može skupiti posle, kad je već uobličen, mislim sašit. Kaj joj je bilo ne znam, uglavnom imala sam na sebi hlače i jaknu al bez kišobrana čekala bus “na Mažurancu” za Novi Zagreb, tam di sad stoji onaj za Voltino. Normalno da busa nije bilo do imendana. A kiša lije. Majketi pokisla sam a odjeliška se smanjiva, hlače se skratile dobrih 10 cm, puca sve na meni, jaknu dam morala otkopčati, odurno, ramena stežeju, ma je to valjda i smešno - gle nemreš to ne videt, rulja se cerekala, busa nema, e a kaj bum. Kad sam tak jadna došla doma pokrenula sam, ponižena, ratni sukob! Naravno stara je bila neprikosoveni autoritet i morala sam začkomiti. Još sam uvređena!

Onda: još imam kišobran od starog Smitha, tateka, kišobran ima onu ručku navodno od bambusa, čega li, pa savinutu, pa prelakiranu, ogromni crni kišobran kojeg moliću fino, nijedan vjetar koji je tad puhal a sad neću probavati jer mi se ne da! alzo nije okrenul naopački. Kišobrani su bili stvar prestiža i dobre navike. Bilo je odurno smešno kad je muškarac nosil neki rozi kišobran od svoje žene, ljubavnice, kćeri, nema veze, crni bi ajd još prošel ak je ženska furala, ali muškarac s belim kišobranom na roza točke, to je bilo veća sramota nego da hoda i pokisne ko – zna se kaj.

Onaj Englez jelte je fort i celi život bez obzira na vreme, fural kišobran i lulu. Zato su saveznici dobili rat!

U svakom boljem crtiću neka baba lupa lopova s kišobranom po glavi jer joj je htel drpiti torbicu. Zapravo bi to trebalo ukinuti Zakonom o obveznim odnosima, jer su danas kišobrani zaqrac i slomili bi se pri prvom udarcu, a ne znam kaj može jedna hrvacka penzionerka furati u torbi da bi bilo vredno ijednog udarca kineskim kišobranom.

Kiiiiišobrane popravljam, krpam rajngle, vikal je neki cigo ili neki drugi, kaj je hodal po dvorištima i fakat je tu i tam pokrpal neku rajnglu, jednu još imam a moja kćer navalila da to bacim. Ona jedna limena rajngla, čist fensi za držati nutra pa i cveće, kaj ima veze, popravljeno je. Al ko si danas cveće kupuje, deca mi se nisu setila ni 8. mart čestitat, vjerojatno nebuju ni rođendan, ček, ovo je ipak tema o kišobranima. Alzo takvi kaj su galamili kiiišobrane popravljam, su fino brusili noževe, kaj je to bilo guba gledati, majketi, nekad ko u Alanu Fordu pa su se babe srdile; kišobrane su isto popravljali, ak je bil veći kvar na kišobranu, jer bilo je i toga, onda su ga zeli i doma promijenili onaj materijal i POŠTENO!!!!!!! HALOOOOOO!!!!!! POŠTENO VRAĆALI u dan kak je bilo dogovoreno! I tak, uglavnom nije ih milicija ganjala zbog toga i tak. A fakat su vraćali popravljeni kišobran, bože kak smo bili siromašni. Ali je dana riječ još u to vrijeme vrijedila, a to je velika vrijednost - koje danas nema ili slabo ima.

Tam s Bogovićeve kad se ulazilo u prolaz neboder tam je bil butik boktenemarad, butik kišobrana. Ni to bilo kaj god, kišobran je bil kišobran. Puno ih je ostalo doduše visiti u starim trambajima kaj su imali one kukice za obesiti stvari, na stolcu ispred tebe. U to vreme o kojem pričam još si mogel nekaj i kupiti na placu, a i mesto dobit u tramvaju i tak, zaboravit to u tramvaju, ma sve se moglo nekad.

Kak nijedan post nemre proći bez mog bivšeg, koji mi je pak zakitil život ovih dana, al nema veze nakon onog kaj sam proživljavala na poslu, daklem: moram spomenuti da si je tam kupil dva kišobrana i jedan je povlačil po autu kog nikad nije opral i na kraju mu se poderal. Drugi, sklopivi, za koji mi je jako žal, taj se isto nije okretal kad bi neko uzdahnul od jada kaj predugo čeka tramvaj, taj sam ja zgubila. Ispal mi je na tračnice, imala sam prepune ruke stvari iz Getroa, izlazila sam iz sedmice i opal mi je na prugu. Ma čula sam da je nekaj roknulo, al nisam više imala ni volje ni energije. Sve je bilo na meni, bivši uzel i auto, samo je ostavil decu i dugove. Dugovi veliki, a deca relativno mala i nezainteresirana i tak. Već je bila noć i kak sam bila sva luda i umorna, a svi su samo zujali, očito normalno za hrvacku stvarnost, čekali da ja odem i tak lepo danas neko ima dobar kišobran. S futrolom od prave kože.

Butik Franjo, u pothodnicima kak koji dan, u Novom Zagrebu, prodaje kišobrane kad pada kiša. Svi kupuju. Dobiš kišobran za 2 banke. Jednom je prodaval neko drugi, a ja velim Franjo aj mi posudite 2 banke, vratim vam popodne, glečte pa pokisla bu. Franji malo čudno, al kak ja uvijek kod njega nekaj kupim, da mi dve banke, misli ovo još nisam doživil. Vratila sam mu isti dan lovu, velim kae Njofra, nije vam bilo svejedno. Ma veli bilo mi je čudno, ja vam istina dajem robu na veresiju, al da još posuđujem, al nema veze. Tak smo se kesili, uvijek se kesimo, mojoj deci to nikak nije jasno.

Onaj kišobran kaj mi je mama kupila prije 50 godina je posle dobil novu navlaku i još je radil neko vreme pa smo ga posle bacili. Tatin kišobran je još tu. I par desetaka drugih kišobrana sve skup ne vredi valjda 100 kuna, osim taj tatin, to ne dam. To je bivši htel baciti. I staru peglu na ugljen, i staru ćuku na navijanje, i tacnu iz 1892 godine (nije tipfeler) s kalendarom, od Coca-cole, zelenu. Ne znam kak sam to uspjela sačuvati opće.

Sad je došel junior i mesto da se obleče ili ode doručkovati, nafikaril RTL njemački, jer bu ga Veršićka, jedna apsolutno veličanstvena profa iz njemačkog, sutra ili ovaj tjedan, maštništ, pitala, jebate nikad mira od te dece.
Sad ga idem pitati kak se veli Regenširm na njemačkom! Baš me zanima jel bu znal! Tak!
A prek teške veze bum probala staviti sliku četri nečega kaj s/liči na umbrelin, ambrelu, šemsije, čhatu, regenširm, parasoljku, jednostavno – kišobran.



Nisam mogla naći di sam si zapisala, sad sam našla na Sanjinom blokiću za bodove, od DM-a: Uglavnom idem iz Črnomerca a ono Ilica 254, napušteni dućan gospođe Gereš Viktorije (jugoslavenski način pisanja - prvo prezime pa ime, al gospođa je morala biti neka zagrepčanka, kladim se). Nad nekadašnjom radionicom još lepo piše: Radionica kišobrana, i još piše Popravak kišobrana. Izlog, uvučeni ulaz, sve nekadašnje. Šteta prostora. Mogel bi se recimo otvoriti Pan-Pek, nema ga dost po gradu.