zet i kako prezivjeti voznju

Otišli bivši i ja živit na Otok. Misla sam da bu ga nakon užasnih 8 mjeseci u Zagrebu malo ona klima opustila, al niš od toga. Ljudi obično žive u ludoj ljubavi na početku braka, a ja sam tek počela zbrajati kaj sam napravila potpisom u Općini. Al još se nisam snalazila, trebalo mi je dugo, nada umire zadnja. Umrla, hvala bogu, i neka je. Al ovo nije priča baš drito o tome.

E pa tamo, na Otoku:
Vidli smo na jednoj livadi malu crno-belu kozicu zavezanu štrikom za neki grm smrdeljike i pitali ko je gazda.

Pa smo ga našli i hteli kupit kozicu. Veli gazda to nije niš naročito ta koza, to je bezveznjača, za pojesti.

Bivši navalil, oće kozu. I kupili.

Pa ju je premladu dal na udaju i pobacila je. Koza se hofira jednom godišnje i to se treba poštivati i tak sam bila jako žalosna kaj nije dal životinji da ojača. A trebalo je zapravo znati da jarad ne jari jarad, mater pohlepnu i bivšem!

Kozu sam prozvala Kapra. Kapra (capra) na talijanskom znači – koza. Pa su se urođenici čudili kak kozu zovem – koza. Reko to je hrvacka koza i ne zna talijanski. I fakat se odazivala kad si viknul Kapra. Nemreš verovat, ha? Batećuk. Nemreš ju zvati – Cige, asocira, a ni – Gout, hallo???
Kapra nije htela ići kad smo ju vodili na pašu pa ju je bivši naprtil na ramena jebal joj majku i oca (verbalno) i nosil na pašu. Pokojna mama od Adriane se križala svaki put i rekla – jeman 80 godišč i petero san ih rodila i sega son se nagledala vu temu životu, ma da se kozu nosi na plećih za najist ju, to nisen videla još.
I smijala se ko luda, i ja bi, nisam smela od bivšeg.

Kotila je Kapra posle dve godine za redom po kozlića. Kojeg bi pojeli ili prodali.



Viš kak se koze fino udružiju, nađu hladovinu, opće, skroz su živahne i (vrlo) žive dok ih ne pojede, uglavnom homo sapiens. Ovo nije drito na našoj obali, ali vidi se (ne)obilje zelene trave, potočiiiić maaaleniiii, dolinooom (ne)žubori, i opće vidi se da spremaju neku monadu (za ne bit prosti na rwatzkom)...


Kak se koze udruže (za razliku od Hrvata) tak je kad smo nabavili drugu, bijelu kozu, jednu vezival, a druga bi u šumi uvijek bila u vidokrugu oko ove zvezane.

Jedno popodne se čulo užasno meketanje Kapre tak da je selo orilo, čak su neki suseljani prek ograde rekli bivšem – ovo ti ni na dobro ća se jovlja 'vako, potj ti je za vidit da ni čagod zlega. Ne jebe on, valjda on zna. Vratil ju je doma takvu da su joj se pluća vidla, disala je i na nos i prek rebrih na otvorena pluća i falil joj je komad noge kod vimena. Lutali su neki cucki po Otoku i napali ju, ona bila vezana isto tak za neko drvo, i ni mogla zbrisati ko ona druga. I eto to se dogodilo. Nismo znali jel cucak bil besan il ne, i ode bivši po Eru Kazimira da kokne kozu. Veli Kazimir: Slušaj, najlakše ju je zaklat, ali oš ti pojest tu kozu? Da neće. Onda veli pričekaj možda se oporavi, a napravi test jel zaražena.

Koza je tri noći stajala, kad je pokušala legnuti od bolova je tak bolno meketala da je bilo užasno za slušat. Dali smo joj vode i finije trave, kolko toga već tam opće ima, ni slučajno nije jela. Bila je zima 1986/7, al smo ju držali posebno od druge koze, sve nešto ono oko nje, jadna zver, oči joj govore – pomozi mi, ubi me. Znam da je bila ta godina jer sam na užas mog bivšeg nosila naše prvo dijete.
Alzo, koza je četvrto jutro gucnula malo vode. Bila sam sretna do ludila. Oprostila sam joj kaj sam ju jedamput šupila. I Đuro kad je dobre volje, oprosti ti što te tuko. Jebiga, stara donesla englesku ružu drečavo naranđastu, a ona ju pojede, seljača. Uglavnom mazim ja kozicu i pričam joj i naslonim joj onak malaksaloj glavu na svoj trbuh, a moja buduća studentica se taj čas ritne brate, kao - kae stara, oš me zacoprat, nema niš bolje da mi nasloniš na MOJ trbuh, ja sam tu gazda! Kozu ona meni naslanja na MOJ trbuh!

E nebum zaboravila kak se koza trgnula i pogledala me drito u oko – ko da pita – čuj kaj si ti ponorela kaj me ritaš s trbuhom, nije mi dost mog jada?!
Eto ti majčine sudbine, nit valjaš detetu nit valjaš kozi!

Sad si mislim ima li horoskopski podznak moje kćeri veze s kozama da ne velim Jarcima.

Oporavila se Kapra. Mi odustali od borbe s urođenicima i spremamo se natrag za Zagreb. Kapra si negde našla momka i okotila dva kozlića, nekaj lepšeg u životu nisam vidla. Jedan ista ona – crno – bijeli svijet, a drugi boje bijele kave (od Knajpa). Taj Knajp je skakal po štali iz zajebancije (štala je bila napravljena od svega i svačega pa nije bilo ono baš ko špigl ravno) i izvodil marifetluke svakojake vrste, al da kozlić može stajati na 3 kvadratna centimetra na nekom zidu, e, to ne bi verovala da nisam vidla. I onda te gleda s visine i mekekkćeeećććee ko da veli – aj probaj majketi ak moš i ti!

To se nešto posle prodalo i poslali smo onom luđaku Banu u Samobor da to preradi, al nikad niš nije dobro napravil, sve se raspalo. Al je debelo naplatil. Ne samo nama, a takav tip.

Kapru nismo prodali. Bivši ju je na kraju ipak koknul (dete i ja smo se makle od doma, nisam to mogla gledat) i kak se sećal onog zeca, rekel je da to on nebu jel. Međutim, kad se to rastrančiralo i smrznulo više nije bilo ta koza mezimica nego – meso. Kak je škrinja uvijek bila puna jer je on uvijek brinul samo da se ima (a priori da on ima) za jesti, nismo više znali koje je meso – ta koza, koje neka druga.

Kćer koja je u međuvremenu rođena i prvo kaj je suvislo rekla bilo je – Molto bene! – imala je odličan apetit i nas dve smo pojele – meso! - na lešo kuhano. Bivši je prigovaral da samo žderemo i da me zapravo on hrani. Onda sam iz hotela nosila svoj ručak koji je bil dost i preveč za nju i mene, da vidi da me ne hrani on, a kaj mi je fort prigovaral; osim kaj ima preko mene zdravstveno, živi u mojoj kući i obrađuje moju zemlju, hrani stoku kupljenu mojom lovom.

Onda smo se vratili u Zagreb i ja se sjećam vesele Kapre na jedan drugi način. A bivši i tak nikad nije bil veseli. Dvaput se napil ko prasac u 20 godina kaj i nije nekaj za zameriti, al ni onda nije bil veseli! Nije bil veseli ni kad smo one krave imali, joj kaj su Bikovi zajebani (čast iznimkama).

Nemam dara za crtanje, al baš ono nula bodova. Al kak znam nacrtat kozu, to nije normalno. I kad sam pomagala mlađem detetu crtati neku domaću životinju, za školu, nacrtala sam kozu. Iskreno se divio, a šutke i ja... Ali je uvijek ostala bijela. Ko papir. Ko ta druga koza koja je pak u visokoj trudnoći, a nosila ih je tri komada u buši, e, nabila susedovog vučjaka da je letel po onom suhozidu, reko gotov je, a kevkal da se rasplačeš.
A kaj joj se našel na uskom putu, miči se, ide buduća majka!
Vražje su te koze.

Bila jednom jedna zima. Isto ovak bez snega, al nije baš bio siječanj.

Dobila sam od jednog krimosa šarmera Borisa malu belu zekicu, s rozim očima, to je neka takva vrsta. A budući da je taj krimos Boris bil sused od bivšega, nije bilo ljubomornih ispada od strane bivšega.
Normalno da tak kričeče belog zeca moš zvati samo – Grudica. Ko grudica snega.
I furamo maalu zekicu sa sobom, na Otok.
U kutiji za cipele, s rupama za zrak. Na dnu su bile neke krpe koje je moja mama stavila jer bu se zec zapišal, jasna stvar. E užas.
Zekica od straha dobila sraćku.
Smrdela je ko kuga.
U Severinu na Kupi joj je bivši besan ko pas brisal usranu guzicu u travu. Jer nije bilo snega da joj prvo ispere u snegu pa onda obriše u travu.
Onda je u busu prigovaral šoferu da mu autobus smrdi. Mislim bus je zbiljam bazdil, al mogel je šutiti jer mu je šofer rekel – a ni ovo u vašoj kutiji baš ne miriši.

Grudica je u svojoj gajbi, doma na Otoku, dobivala najbolju klopu, biranu. Ostali zeci su dobili – već se ni ne sećam kak se zvala ta trava, neka kaj se jako ljepi za sve, čak i ruke, ne znam viš, al bum se setila kad objavim post.

Kad sam rezala gartruže ona bi dobila gartrožicu za jesti. Pa sam joj jednu stavila pred gubec, a drugu među uha i htela sam ju tak slikati (jest da se živo sjećam, al bivši nije dal 3 banke za film i nikad ju nisam slikala, o, tuge).

Grudica je zrasla i baš se lepo zaokružila od mrkve (oprane), boljih komada zelja, rotkve, kelja, rogača i tak.

Onda je i stasala za udaju i dali smo joj muškoga da si hofiraju. Nije baš bila oduševljena a i bilo je nekih pokazatelja, grdih, da nekaj ne štima, da nebu dece i tak. Pa smo ju jedno vreme držali za ukras i maženje. Celi dan je ležala i mrdala s nosom da ne velim disala, al kad je čula moje korake, odma se digla, znala da nekaj nosim finoga. Znala je pomirišat mrkvu i izabrat bolju. Bila sam tolko mudra da mrkvu operem i gricnem (ne, nisam se pretvorila u glodavca) i točno je znala koja valja. Oće to.




Alzo ovo na sliki je zec, ne kunić, nije beli jer je neko drugo radno vreme, ali je ta vrsta. Moja mezimica je bila fajn deblja i skroz bijela kao snijeg kojeg se danas rijetki sjećaju, mislim snega, a korištenog u razne svrhe, za snjegovića ili za psovanje zbog prometnih pizdarija.

Kad smo vidli da nebu potomaka, bivši je ustanovil da bu Grudica odlična pečenka. Došla nam je moja mama, koju je bivši prije zlifral u Zagreb jer da nemremo živit skup (on nemre ni sa kim živit). I ispekli mi Grudicu, pečenka – oči jedu, al nemreš zinut. Ja sam rekla da ja to nemrem jesti. Bivši je rekel da nek ja idem u pizdu materinu. Moja mama se ljubazno zahvalila i rekla da nemre sama pojesti zeca od 4 kile, jer naravno ni on nije mogel jesti.

Onda je bivši razrezal Grudicu na komade, spakirali smo ju i stavili u duboko, i dali mami za Zagreb, da ju tam pojede. I tak.

Sanjaizsvihpostova je otvorila svoj blog. Zove se (ne Sanja nego blog)
Koka u raljama života. Piše ga i jako je nabrijana; Tolko za one koji su me za njen blog već pitali.
Toplo preporučam uz čitanje konzumirati hladni napitak, pripremiti mokri ručnik za glavu i možda neki apaurinček ili tak nekaj. Tabletu protiv glavobolje i tak.
Dan je bil uzrujanobudljiv. Predmnijevam (ha, kak zvuči, ha?) da bu prvi post solidno otrovan.
Al-Qa'ida se radi?

Mali ljudi i prve uniformice: Kad smo prije par stoljeća bili mali i još je postojalo primanje u pionire a čije se cele zakletve sjećam, u školi smo morali imati kutu. Svi. Crnu. Moja mama je rekla da to zgleda ko da idemo na neki malo veći sprovod i sašila mi je plavu kutu. Ne znam je li točno od nje, ali vrlo naglo da ne velim odjednom, nas je uhvatilo plavokutaštvo. A drugarica Štefica Pavelić je uvijek govorila da ak smo bez kute, taj dan dok se kuta riflja i suši i pegla, da moramo biti uredni. Biti uredan je značilo da moš doći u poštopanoj vesti ili nadoštuklanim hlačama, ali nismo smeli biti podrapani, s koncima di je trebal biti gumb, e, ne, to je kažnjavala, ne znam, minusom. Lako da i ukorom pred isključenje. Moral si biti nenapadan u školi i sličan masi, ne se isticati, nikako:
Cigančica Sonja je morala reći mami doma da joj skine ogromne zlatne rinčice (i konačno da se nabavi neka kuta!) pa je onda Sonja još imala i kruh mesto gumice za brisanje i kad joj se i to prigovorilo prestala opće dolaziti u školu. I nikom niš. Sirotinja.
Uz to je iz škole nestal jedan Marko, mislim nije ga niko ukral, nego – neeema ga (ispisali ga ti neki koji su o njemu brinuli il kaj već). A bili smo premali da išta spoznamo, kam idu deca kad nedu u školu jer nemaju kutu i nisu baš sabrani. To kaj više nije dolazil, to manje više, ali smo ga spominjali od smeha jer je na pitanje kaj je požar, rekel da požar ima šljem na glavi. Onda ga je drugarica Štefica pitala da opiše mačku pa kad je provalil siromak smrtno ozbiljan da mačka ima perje, misla sam da bum umrla od smeha. To je prvi frenetični smeh koji pamtim. A još u plavoj kuti.

I u gimnaziji, ak to ko može verovati, smo furali kute. Jel se krivo sjećam, sad su ju furale samo ženske. Eto ti emancipacije! E sad je tu bilo varijacija na temu. Nela Perišić ne bi oblekla kutu da ju kuhaš u loncu (Nelu, ne kutu) al se znalo da kad je Engleski da mora imat kutu pa ju je za taj sat posuđivala. Kaj je profa iz engleskog kužil i to joj prigovaral, al ni mogel niš, imala je kutu! Taj si je i zapisival to u imenik, smatral je to osobnom uvredom i odavanjem dubokog nepoštivanja.

Moja stara je počela izvoditi bijesne gliste, zašila mi je kutu ko malo dužu jaknu, pa s ruskim kragnom, pa obrubljeno onim nekim ornamentom na bijelo, džepove, kragn i rub, pa poduplani rub na rukavima, ludnica, kuta iz žurnala. Šik, u prevodu fensi.

E onda su u velkoj dvorani u IV. gimni organizirali masovni sastanak, kolko god nas je stalo u tom turnusu a sastanak je vodil precjednik omladine socijalističke, komunističke, te neke, veseli i dežmekasti koji je čital proglas, bla bla.... o tom oblačenju sjećam se ko sad, malo je i mikrofon prestal škripati (a koje škripanje smo mi jedva čekali) i objasnil bla bla – “kuta nije ni kaputić ni haljina bez rukava”. To smo posle pjevali do mature, kad si došel žicat kutu na posudbu, nisi rekel – molim te kutu, imam engleski ovaj sad ..... nego samo - E, rista, kuta nije ni kaputić ni haljina bez rukava?? Pa je kuta već bila bezecirana ili nije.

Bila sam jedina s takvom kutom (kaputić) u gimni, znala sam da se to na mene odnosi i živo me zabolilo, moš mislit! To - haljina bez rukava to su bile mnoge kute jer su cure zdrapale rukave što radi komocije, što radi istrošenosti, što radi pomodarstva.

Prof iz engleskog nam je živce fino zmasiral, što prigovorima o kuti, što prigovorima o šminki. Vrhunac je bil kad je Nelu poslal u zahod da skine šminku. Vratila se sva crvena i zribana (njena šminka je bila kvalitetna i skidala se kemikalijama a ne vodom) što je celom inače ne baš nekom jedinstvenom razredu, bilo kolektivna sramota i poniženje. Bila je odlučila više ne posuđivat kutu. Pa kad je skinula šminku, onda je rekel da ni nokte (a imala je nokte divota) nesme više lakirati, prvi nokti na cvjetiće, a sama ih je crtala lakom... U tri boje, ludnica, avangarda! Kasnije ju sretnem s one strane šaltera u nekoj banci, bez šminke, nokti lepi al nenamazani, i dalje s najlepšim i najmanjim uhima na svetu, pitam, jeste Vi Nela, tak mala uha samo Nela Perišić može imati. Šteta kaj nismo imale vremena za kavu, bila je ludnica od gužve.

Prvo radno mjesto mi je bilo u bolnici, u administraciji. Kuta zelena, svjetlo zelena. Volila sam tu zelenu kutu, imala je džepove i nisi se mazal s onim indigima i tak dalje. Posle je prof. Škrabalo to nešto oslobodio raju od kuta, ne sjećam se.

U hotelu su bile obavezne uniforme, to je bilo divota. Plave uniforme i svetloplava šulja, i cure mesto kravate ona neka trakica božesačuvaj, boja -zelene trave mog doma- samo boja ono - trula višnja. Zakaj trula višnja, ni moglo biti – zrela višnja??
Da ne bi bilo boja trule višnje samo zelena. Mislim koja je to boja trule višnje. Onda može biti i boja trule banane, kruške, jonatan jabuke ili boja trulog limuna sa plijesni, e, pa oker zelena ili pariško naranđasta, ljubičasta poput latica tratinčice, i tak, mislim, ko voli pričati o bojama. E da, Irenina mama je kupila novog Stojadina, to još u gimnaziji. Pa je bil smeđi. Veli Irena izvana boje dreka, iznutra boje proljeva. Pa valjda i to ovisi kaj si jel. A tak je nekak posrano završilo i naše prijateljstvo.

Lepo su trebale ostati boje kakve jesu, osnovne a ne to sve nešto azurno pariško svjetlo tamno plavo kao jutarnje nebo. Pa sad ti izmisli, uglavnom uniforme su mi bile simpa. Mislim ove mirnoljubive, ne ratne, o tome ni neću. Kaj neću, maslinastozelena veli brat kad je 1968. došel doma na - ne znam kak se to zvalo - odmor? - iz JNA. Kak sam ja bila mala, mislila sam da to sigurno ima i neke veze s maslinama, pa bar šnjof na masline, a koje mi je ulje onda još bazdilo. Sad mi bazdi cijena kad vidim pravo maslinovo ulje, kojeg nit nema na Dolcu. Pravoga. A ni na moru. Ima pravoga u Blatu n/K, za domaće ljude, ne furešte iz Zagreba.

Kak mi standard nešto ne raste, imam za posel dva para hlača, jedne cipele celu godinu (butik Branimirov plac) i dve šulje. Kak je moja dijeta rezultirala s dve kile ober ove već nemoguće težine, imala bum sad na zimu opet onu umjetnu crnu (!) bundu kaj je poslala Frau Stockhammer iz Njemačke, od susedine kćeri koja ju je nosila u trudnoći, a koja je rodila trojke, svako valjda od 4,5 kile. I mada Bugi veli da je bapska (u pravu je, a kaj da ju farbam u zeleno, ma i tak se raspada) ja još u to jedino stanem.

Ipak razumijem te prve kute koje sam nazvala uniformom, to kao da se ne vidi da je neko bolje a neko siromašnije oblečen. Većina dece i to one siromašnije, je imala nekog u Švabiji i taj je slal obleku da te buša zaboli, drečećih boja, a kombinacija, uglavnom zeleno i naranđasto. Oni najsiromašniji su bili fakat tak pokrpani da se više nije imalo kaj zakrpavati. Pa ni kuta. Meni je stara prekrajala sećam se neke već apšisane šulje koju je prvo nosil stari pa ju je prekrojila za brata pa sam ju ja furala godinu dana, to mora već negdje biti napisano jer mi je na nos išla i šulja i stara s njom. Sad ti opadne gumb pa da ne šivaš sve nove jer si ovog zgubil, hitiš šulju, tak se to radi. Oću reći tak se ja oblačim jer velim malo punijim kokama, kaj oš hitit, prvo mene pitaj. Pa kad me pitaju: kaj si radila popodne, batećuk šivala sam si gumbe. Ljudi misle da sam duhovita. Ja opće nisam duhovita, samo pričam kaj se događalo i kaj se događa.

Uniforma koju obožavam je, jasna stvar, uniforma ZET-a. Više od te uniforme volim samo njihove nosače, mislim one kaj su oblečeni u te uniforme s određenim zahtjevima glede neplaćene vožnje. Ovih dana u depresivno-blagdanskom raspoloženju razmišljam da negdi nabavim jednu takvu uniformu i mirno se vozim po gradu.

Ana je bila kuharica u hotelu, slavonka kolko se sjećam, zgodna cura, ma odlična cura, rijetko realna, sve je uvijek razmela, čak je i odlično govorila njemački za razliku od svih sezonaca - i tako. Ma cura za poželit.

Janko je bil šanker, lepi dečko, kao super fin i to, al je imal neku psihozu, sve bi funkcioniralo do neke faze kad bi se odjednom, nikome iz nekog poznatog razloga, okrenulo sve opanačke. Odjednom pa poludi, miči se od njega, faca bi mu se promijenila. Sve je on odlično odradio, mislim smjenu i to, al ako si vidio da bulji pred sebe i piči onim nekim korakom, miči se dok si čitav.

S ljubavne strane, Ana je volila jednog kojeg nije smjela. Ne, ne Janka.

Janko je isto volil jednu koju nije smio, i još maloljetnu, i kad joj je napravil dete, zbrisal. Nisam sigurna da je još živ, cura bila Janjevka, pa to...

Ana se jedan dan, kuhajući, tak polijala z vruČim uljem po ruci da joj se koža zgulila, živo meso joj se vidlo, mi svi u nesvesti, neki povraćaju, a ona stisla zube i – šuti. Ni suzu da pusti, a mi ni ne dišemo.

Hitne nema, taksija nema, jedna dobra duša ju otpeljala u bolnicu udaljenu 5 kilometri. Veli Ana, ono, između zubi stisnutih do mozga – eto mene sutra u smjeni, bez brige.

E vidla sam luđaka svakakvih, ali ovak nekaj:
Dakle spomenuti Janko nesuđeni Janjanin, čul za poslovicu – sol na ranu.
A čul je valjda i da se tekućina teže zagrije i duže drži toplinu – ako je posoljena. Kao more na primjer jelte.

Nije za verovat, al on je negdi spukal kutiju s prvom pomoći u kuhinji, zgrabil kilu soli i nasipal onak sol na tu opekotinu a koja, opekotina, je zahvatila palac desne ruke od ispod nokta pa do ručnog zgloba. Svrha? Da se rana ohladi. Onda je na to mentul 140 miljardi zavoja i sav ponosan svima pokazival i tražil pohvalu doslovce ovak: Dobro, ha, si videl? Jesam dobro zamotal, ha?

Ja fakat ne znam kak Ana nije opala u nesvest, znam samo da sam prošaptala – sol na otvorenu ranu?!?!??! i da mi se želudac digo, srećom prazan, u visinu ramena. I ode Ana u bolnicu.
Nije Ane bilo mjesec i pol na poslu.

Priča isti dan po povratku u hotel Tehvida (Slovenka) – Seka, štas' ti bona zinula, glupačo, šta nisi rekla (reko reci ti Janku da je kreten, gađat će te od šanka još - flašom viskija i još ćeš ju morat platit ako preživiš udarac!); trebala si, kaže ista Tehvida - ti vidit i čut šta je doktor'ca izgovor'la brate mili. Da koji je to kreten zamotao ženi ruku, da ga treba kastrirat grickalicom za nokte, na ovakvu otvorenu ranu sol nasuti, da mu majku i oca,....

Ani posle ostal solidni ožiljak, čovječe dragi. Nadam se da joj od one ljubavi nije ostao takav ožiljak na duši, evo je prošlo 20 godina da ju nisam vidla i nadam se da je negdje sretna žena i majka i da se ne da zajebavat kako se zajebat dala onom Janku, e fakat neki dobiju pravo ime.Srela sam svakakve ovce u životu, al nijedna prava, četrikomadanožna, nije tolko blentava bila!

A jutros je neko zasolio/la/ kavu pa se htio uzrujavat, ja sam ispala kriva jer se ide pospan kuhat kavu, (jašta kakav bolan kuhaš kafu nego pospan!) da jedna zdjelica svjetloplava (sol), a druga svjetlozelena (šećer) pa to teško razlikovat! Reko mašala, ima još kave a ima i šećera, skuhat ćemo novu, jedino ako opet nije u pitanju ispitivanje, testiranje nečije pameti, zbogom lijepa moja pameti, soli naša svakidašnja bez koje se razbolimo, NaCl i to.

Kad sam kumu Willyju, flemiš-spiking-čarmeru /vid kavr/, objasnila na engleskom - da japanski – kuma – znači medved, bil je oduševljen. Zakaj: Jer odonda svoju zakonitu, a moju kumu Claudine zove Kuma - the Bear. (Molim, ne beer).

Ne sjećam se - al je mama pričala da mi je malog plišanog medu kupil tata na povratku s nekog puta, za moj 2. rođendan. Mali medek, ko recimo flaša pive od pol litre jelte kad smo kod pive, medeka i to. Valjda su oni veći bili skupi pa je stari odabral ovu varijantu. Ko se seća takvih medvedića: oni kratkodlaki, blagožuti, plišani il kakvi, kaj su mogli okretati ruke i noge i bulju skroz na skroz, 720 stupnjeva, što se onda smatralo punim krugom. Jer bi se posle toga medina glava vraćala u prvobitni položaj. A konac kojim je glava bila spojena za trup je očito bil kvalitetan konac, a posle mi je i zabranjeno da se s medom igram ko da je ringišpil jer da ga to boli. (Isuse!)
Oko vrata crvena kožnata kragna na driker! Posle 40 godina su mu stopala od vune pojeli moljci tak da je slama virila van. Stara se srdila kaj kumu tj. medvedića nisam htela hitit ali je ipak zakrpala dlanove i tabane. Tak da dok se nije zbiljam počel raspadati, bil je u regalu, a s 54 godine je bil i red da se upokoji. Poljubila sam ga u nos, žalosno pogledala i hitila. Bolje ja njega nego on mene.

Kad sam zaradila pol prve plaće (jer u onoj šugavoj Jugi kad sam u petak rekla da tražim posel, u ponedjeljak sam počela raditi, gnjusno, kaj ne?), dakle od pol meseca plaće polmjesečne (kako mi se obogatil riječnik neviđeno!), reko idem ja to proslavit. A ne da nigdi nikog nije bilo nego baš: Nigdi nikog, ni medveda u gradu, pustoš, išla sam cufus od Krijesnica do Zvečke di sam uz jedan poprilično pijan par, znali smo se ot kud neg iz Zvečke, popila kavu. Kakva medveđa proslava.

Srpanj mesec, svi na moru. Odvratna Juga, SVI na moru, išlo se stopom, s vrećama za spavanje, spavalo se di se stiglo, nikakav medved te ni hapsil. Božu Konja zvanog Božo Suncokret spaval on na klupi, konjina, a ono vjutro, nježno budi cajkan, slušaj, momak, tu je promenada, sad će mi smjena pa da nemaš problema. A i onog velikog medu svog prijatelja, hrče jako, probudi ga, žao mi ga je budit kako spava, ajd polako, ajd neka vas djeco, ajte.




A ovak su naši vršnjaci s juga i neki europljani ko pod normalno, pajkili u Zagrebu. Ko medveđe bebe, si videl, cobra? Kuiš, ne klupa, hotel, prvi kat lijevo pa naokruglo.


Od prve plaće sam si kupila Kiklopa, posudila jednom medvedu koji mi knjigu nikad ni vratil, i veeeelikog medveda. Al to više nije bila ta kvaliteta međeda, e, da. Isto onak glava ruke i noge se okrećeju do breskraja, al nije to više bil taj pliš, ofucal se za dve godine, nije već onda bilo trajnih izrada, onog prvog medu su valjda izradili u nekoj manufakturi.

Taj medo ostal u Zagrebu, a kćer se rodila 10 godina nakon njegove nabavke. I furam ja na Lošinj medu iz Zagreba. Busom. Dolazi kondukter, nisam se još raskomotila, medo mi u krilu, a kartodrapec energičan i ozbiljan, pita: Molim lijepo, ima li ovaj momak kartu?! Kak me pital, skor sam ju doplatila, kartu, medved je bil bespolni, valjda uštrojen, hm?!..

Od istog kuma Willija i kume the bear je junior dobil medu na poklon, uz ostale pizdarije koje dobiš kad rodiš onak grdo dete koje sam rodila, isti ćaća! Isuse kaj je to dete bilo jadno grdo, nisam ga dva mjeseca htela slikati. Siromak zgledal je ko E.T. Smeđi, ostal je bez kisika, ma koma, ružan ko pas.
A medo od kumova je bil smeđi, taj pak ni s respiratorom nije prodisal; mucasti, mislim u međuvremenu mu je kljuka otpala, ali ima oko, obadva dapače i mašlek oko šije.

Junior je dugo njegoval tzv. fenomen bacanja. Ne spada tu al ko ne zna: sva deca dobiju pol kifle i žvaču kiflu. Junior uzme pol kifle, hiti ju na zemlju i onda gleda iz kolica da di je pol kifle i kak se ponaša na tlu hrvackom.
Tek kad je prohodal, e braco, ma sve kaj je mogel dohvatiti je pobacal kroz prozor. Tak je daklem i taj medo bil defenestriran. Pa potom rekviriran, sestra popizdila jer je fort morala s vrećicom ići po sve kaj je on pobacal kroz prozor, otela medu.

Zato je medo sa sestrom proputoval Italiju, Njemačku, Tursku, bil je u Dugoj Uvali na karate pripremama (ne znam zakaj al bil je i tam), jadan kada sam nekidan vidla sliku kak je bil lepi kad je došel, sad ga ni vešmašina ne oporavi. Al nesmem baciti, opasno je. Po mene, ne po njega.

Skužila sam da Nidžo s porte, živi u istom naselju ko i ja ali nije mi prectavljalo neki problem, nije on plavi policajac, nego onaj drugi. A fin Nidžo, nemre se reći, uvijek pozdravi, kak ste, drago mi je da ste dobro, ajd, fino, doviđenja.

Ulazim jedan dan u svetu zgradu koja me hrani (po zaradi koju ostvarim u tom dijelu tog ministarstva a u toj zgradi, ja bi morala imat bar 40 kila manje, al nema veze, bit će 2012., sigurno) kad me Nidžo zove sastrane, uz ispriku, i jedva se suzdržava od smeha i pita: Gospođo, vidio sam ja vas jučer idete vi iz dućana, a što ste tako žurili, a nemojte se ljutiti skoro sam crko od smijeha, ono kaj ste nosili onog medu a gadno žut, a još malo pa veliko ko vi (što znači prilično preogromno).

Ajme, Nidžo, majkumu, kaj ste me vidli, ajme a jesam jurila, znate kak sam jurila... I molila boga da me niko ne vidi.

Ha, ha, ha, ha, jašta ste jurili, zato vas i pitam, jel to živa zvijer pa ste tako žurili???

Naime:
Sin je malo zrasel i htel je natrag svog medu. Kćer se u međuvremenu skompala s tim medom iz Belgije, i ne da, dala mu sve medvjediće - privjeske za ključeve, i koalu, ma sve, pun krevet nekih medveda, crni, pa bijeli, pa mislim i jedan panda, i medo obučen ko deda mraz, ne, on oće ovoga. U Unionu, tu blizu naše kuće, dobili nekog žutog medu iz Kine, tak žutu boju niko živ još nije videl. Maslačak i limun da se udružiju, posramili bi se. Čim sam ušla u dućan, još s vrata vičem: Isuse, kaj je ovo kričavo, ovo je moje. I platim pristojno medu. Još skuplje jer ima na leđima neka škatulja za baterije i onda ti iritantni kineski zbor ženskih glasova u punom mutiranju, otpjeva pjesmu koja počinje od c-dura naviše pune tri oktave, a završava ko da bacaš tanjur keljcušpajza s 5 kata, na beton). Budući da ne znam note, mislim da je opis čist zadovoljavajući.

I ne samo to, medi oči blinkaju, a crvene su, i cela kombinacija je za poludit, potrošili smo 4 male baterije pobožno gledajući kaj medo izvodi: pjeva i blinka.

Junior bil premali za otić po nove baterije, odo' ja, i dok sam se vratila, a trebalo je sve skup pet minuta maksimalno, on ga je već rasparal po šavovima i izvukel sjedište baterija, ščupal obadva oka jer su svetlila i rekel da pojma nema kaj je to bilo, da se to samo. Takav medved. Samoubojstvo napravil. Medo je još dva dana bil kod nas doma, tolko je trajalo žalovanje, i tak, i kaj bum, hitila sam ga.

Rekla sam deci da su obadva medvedi ko i ćaća im i da ja više niš ne kupujem, nek si nađu nekog bliskog koga buju nazivali medvedom. Al ne mene, ja se osjećam ko crna ovca točka novi red

Zadnje u vezi medveda je bilo da sam skupljala po 5 kn i skupila 200 kn i onda platila kaznu za švercanje u tramvaju broj 6. Nekom kontroloru, medvedusini jednoj, već opisani slučaj.

Bivši je dužan za alimentaciju već prek 100.000 kn, al nema, zaštićen zakonom ko lički medved i tak niš od medveda u mom životu. A ni horoskopski medved ne postoji, dakle, šta je bilo od medveda, bilo je, točka

Ljudi za sad - kolko ja znam - nemreju izabrat a ni nećeju - dan kad buju riknuli.
Ono, umire se ot teške bolesti pa jedno 30 godina.
Moja pokojna baba je umirala 33 godine. Onda umrla i čistog protesta (s 84) jer ju fakat više niko ni šljivil. Ni švore na Lošinju!

Svekar, a nesuđeni, jedne drage mi poznate umro ovih dana. Naglo se odma popravili međuobiteljski odnosi. Al nije to, nego cura nije iz Zagreba, naučila sve ZET-ove linije i tako sve pet, i to, zna di je kaj na popustu, čist se udomaČila, al pita jutros ovak:

Gđa Seka, čujte a kolko treba do Krepatorija, ste vi ikad bili kad tam?

Jel ti ja zgledam ko da sam tamo za stalno, majketi!? A da, jesam zlato, al ne za ozbiljno.

???

Imam mesto na Miroševcu.

Joj kaj ste neozbiljni, dobro kolko ima od crkve do tam?

Crkva ti je tam u sklopu onog svega kaj ti montiraju kantu sa cvećem i lesom koji je prazan.

Ma opet skrećete s teme, dobro kolko bus vozi od crkve do tam?

Ne vozi bus.

Ajme kako ću doći?

Dođeš ispred Katedrale i ideš na bus i tam ti na kraju svi siđeju, kaj ja znam, pa nisi mutava, buš pitala.

Dobro kolko svako – tolko - vozi od crkve?

Znaš kaj dušo. Zagreb ti je poveće selo. Ima puno crkvih. Al ono di buš čekala bus to ti se zove katedrala. Možda kod vas na otoku postoji kapelica koju vi zovete crkva, al ja te ko nekrst uvjeravam, nemoj više nikad nikog u Zagrebu pitati za crkvu nego – Katedralu. To ti je ono visoko kaj su gradili 500 godina i isto tolko popravljaju. Tam ti stoji bus...

A sad je mora krepat, to samo muški mogu.

Svinja, zlato, a ko ti je taj.

A neki muški.

Jasno da je muški, a jel rod?

Nije, trebal je bit.

Aha, i onda kihne.

Je, i onda kihne. A kaj sad se treba i cveće kupit?

Ma kaj ti je, niš, upišeš se u knjigu žalbi i protesta, napišeš svašta, požališ se fino da je ZET skup i da koja kontrola a vi u tuzi i žalosti i tak i natrag. I ne udaj mu se za sina, koji je to sin da mu otac ispusti dušu usred praznikovanja.

Teta Seka, ja vas ljubim.

I ja tebe zlato, čuvaj se da te neko ne šarmira na pogrebu, svašta se događa...

Krava 2

Ima jedna pjesmica o jednoj drugoj kravi. To je sestra od one prve krave.
Iz pretprošlog posta.

Melodija je od onog prastarog evergrina, Prodavačica ljubičica. To većina zna:

Bila jednom jedna krava,
više žuta nego plava,
imala je jednog vola
s kojime je vukla kola
(la la la la la la laaaa).

Jednog dana reče volu:
Neću da me gledaš goluuu,
a vol jadan šta će – šta će?!
Pa joj kupi najlon gaće,
la la la la la la laaaa.

Budući da joj je suradnik bio vol, nisu imali djece i živjeli su vrlo sretno, zadovoljno i solidnog društveno-eknomskog standarda (bili su zaposleni i imali su redovnu klopu i stan) skupa dok nisu krepali.




Krava 3

Otišli purgeri okušati život na otoku.
Kupili smo kravu, mladu, junicu.
Jedan dan se junica nekaj na mene nasrdila i nabila me na ogradu. Bivši stoji 30-ak metara dalje i urla od smeha. Sreća da sam tad bila nešto mlađa i 40-ak kila lakša, tak da su joj se rogovi zabili u drvenu ogradu a ja stojim ko budaletina Bursać i vičem, stari gle kaj mi radi, zabila me u ogradu.
Ovaj se i dalje smije. Vikne – šupi ju.
Aj ti šupi za vuho junicu od 450 kila, a stojiš joj između rogova. Danas bi mi izbila jetricu i žuć, kravsku joj mamu...!
Užasnuta stojim, jel to opće nekom zamislivo, krava me gura glavom u ogradu, levo od mene desni rog desno levi, a ona gura, nek se ograda zruši bu me pregazila ko brzi vlak Zagreb-Pušča Bistra. Kopa nogom, misli da smo u Španjolskoj. Opće mi ni bilo smešno! Pokušavam primit rogove i maknut ju. Je moš mislit. Bivši gore stoji kod štale i gleda, ma ni ne gleda!
Onda si mislim, pa majketi, ovak mogu smrt dočekati, onaj kreten gore kod štale ni da bi; pričam - draga kravica ajde da se fino maknemo nisam ti ja tak zanimljiva, a ne pašemo si ni po horoskopu, Blizance ne voli ni Željka Fattorini (Bik), aj se makni.
Krava ništa.
Pa ju šupim tak da je misla da ju mazim.
E onda sam totalno popizdila i zviznula ju – reko kaj bude, bude, opsovala sam tak da su šišarke popadale s okolnih borova i boktenemarad, krava se makne. Mirno odšetala kravetina ko da niš nije bilo. Još danas mi nije jasno kaj je zapravo htela.



Posle je dobila dečka.

Mislili smo – bit će podmlatka. Ali, ne da ovaj nije bil zainteresiran, bili su mladi, treba to razmet, Nego kako nas na otoku nikad nisu volili i glede toga - došli i oće imat krave na otoku (mada su nekad imali i navodno sad opet) alzo - vraća se jedan dan bivši doma i veli – Seka, neko je otfural krave.
Reko daj ne pričaj gluposti, ni krava sklopiva pa ju metneš u torbu i odneseš.

Stvarno, nema kravih, kad ti velim.

Danima ih je tražio po otoku.

Prijavili smo policiji, kaj bu policija tražila krave, o čem se tu radi.

Smršavio bivši, trebalo je preći otok, ni kozje staze nije bilo.

Danima tako. Krivo ti je. A znaš da neće otići samo tako, bile su mažene i pažene (ja sam posle incidenta sve to hranjenje i napajanje gledala sa sigurne udaljenosti).

Prošlo dva tjedna.

To jutro veli bivši, danas ih idem tražit zadnji put. Ja si mislim svoje, baš buš danas našel, ono, ko zna kolko je narezaka od njih napravljeno (bil je i kod poznatih mesara i uopće, znalo se, zna se sve i u Zagrebu, kaj ne bi na selu.)
Ne znam, veli on, nekak osjećam da ću ih danas naći. I ode. I nema ga satima, reko il su urođenici ubili, il ga krave nabile il – ma nemaš više mašte, ende.

Dolazi doma zmazan, podrapan, zgreban, krvav, e, ko da je stigo iz Afganistana, toči vodu u one velke karnistre, ne znam kolko je to, 25-30 litara, lagala bih, stavlja u Jugić, veli bum ti pričal, i vrati se nakon sat vremena, jedva živ i smožden, debelo uzrujan.

I priča, tj. urla, taj nikad nije normalno govoril: Prešel sam otok, skroz na drugu stranu, prema Krivici (ne ulazim u etimologiju riječi, na tom otoku je sve moguće, uključujući samo ime otoka) uglavnom, tamo sve neka uvala do uvale, sve nešto uvala do uvale). Zovem ih (maleeeee, ne znam zakaj male, nisu bile male). I čujem, kao činilo mi se, da mi se javljaju. Zovem dalje i orijentiram se, opal sam stoput. Bile su stjerane u neku zograju (lokalni izraz za privatni dio – komad zemlje ograđen suhozidom, tj. morcirom kako to tamo kažu). Veli neko ih je tamo steral i digo zid tak da nikako nisu mogle preći preko. Ni krava - koza! Seka, veli moj inače hladan muž, poludel sam kad sam ih videl. Pojele su travu s korenjem, zemlju, e, prekopale zemlju. S borova su pojele koru, ma kolko su mogle. Kad su me vidle, poludile i one i ja. Ne da ih pola nema, nema ih nego kosti presvučene kožom, doslovce!

Ko lud sam razvaljival rukama kamenje, odvojio nokte od mesa, bacal to kamenje, rušio jebenu ogradu, a veli one k meni, više nisam znal jel me oće ubit il se vesele kaj sam došel. Trčal sam ko na koridi, one za mnom, samo su tu i tamo stale da žvaknu travu i bež za menom. To je značilo trčat uzbrdo pod 45 stupnjeva nagiba, i onda se stuštit nizbrdo do tog dijela di ih je držao. Sreća da je to kasno proljeće bilo dosta kišno, vjerojatno bi krepale od žeđi.

Reko ja – idem ih vidit, Isuse blagi, ako nas ko mrzi (a mrzili su nas) šta mu je zver kriva. Veli bivši – to je neko pametan napravil, nije ih ubil, to bi već bila druga priča, a sad ti dokaži da ih je tjeral preko cijelog otoka do bogu iza nogu.
Tako ih je zatvorio u štalu i dao sijena za jesti tolko da se ne pretovare, onda je otišel po tu vodu i to isto nije dal da se preloču.

Ne, nedeš ih vidit, to je prestrašno.
Na čas sam posmislila da ih opče nije našel kad mi ne dopušta da ih vidim.

Rupe su im između rebrih, veli, izgledaju tak zmrcvareno da sam ja skoro puko napol. Nemreš si zamislit da se dve krave oće mazit s tobom, samo kaj nisu progovorile.

Danima ih je obilazio nekoliko puta dnevno, kak je uvijek bil živčan, i noću se dizao, pazio da se ne pretovare, noćima nisam spavala, a bez njega se nisam usudila ni otići da ih vidim. Plakala sam kad me on nije vidio, em mi žao stoke, em si mislim – e ljudi, ljudi, slijepa zloćo....

Kad ih je ponovno uhranio, stavio je lokot na štalu, ako bude neko provalio, to je opet još neka druga, treća, koja li priča.





Nije bila ovakva štala, ali je trebala biti. A kad smo se vratili u Zagreb, i tak su ju rastavili na proste faktore i hvala bogu, pitam se u kaj su otišle moje dve plaće koje sam dala za materijal. Sad to zgleda ko sitnica, al onda kad nisam imala za deterdžent - nije bilo pampersica, a dete je bilo beba. Istini za volju, ovakvu je trebalo znati složiti. I dok je bilo takvih štala, nije se ni kralo ni mučilo stoku, bilo je neke vrijednosti

Toliko toga smo proživjeli strašnoga – mada ovo vjerojatno ne izgleda tak strašno nekome ko nije držao stokicu. Ne znam fakat kaj je posle bilo, puno toga sam izbrisala iz glave, živjela sam jedan život koji se zvao robija a ne život i sad misliti na to, bilo bi prestrašno. Ni djeci nisam pričala, jednom sam počela al sam sve ublažila kad sam vidla da bu tu preveč tuge - i više nisam spominjala. Baku sam pokopala na tom otoku, tamo smo se, oboje zagrepčanci, i vjenčali, tamo sam rodila, nek im bar na papirima ostane neki trag, ako je to nešto, išta.

U Zagrebu na onom kanalu Odra-Save, prema Lučkom je držal ovce kad smo se vratili u Zagreb. Nije taj mogel bez stoke. I tamo su mu provalili. Sve janjce su pokrali, ovce rastjerali pa je Nero (hrvacki ovčar) imal posla par dana, a nakon kaj je i njega jedva našel... Ali veli bivši - ono čega se sjećam s užasom je bila ovca, prepitoma i za ovcu, koju je zval Melanka, po mojoj mami. Ne kaj mi je mama bila ovca, dapače bila je Škorpija. Ali je imala mama divne smeđe tužne oči, a veli nije u redu, al kak znamo da svako od nas sliči nekoj zveri, eto ovčica ga je podsećala na moju mamu, koja se na to nije ni ljutila, još se kesila na to. Kak je bivši bil ogroman, ona je njega zvala Bubica.
E i tak: Ta se ovca stalno se gurala k tebi kad bi se sve druge maknule, dala se maziti, a veli onaj pogled... I tako to jutro, veli on – dođem, a moja ovčica leži mrtva, sa sjekirom posred lubanje. Iz nje visi napola oteljeno janje, valjda je išla za ljudima da joj pomognu da se ojanji, kako je to ranije bivalo, pa im je smetala.
I tu je došla policija. Jedan mladi murjak je povraćal kad je to vidio, priča bivši, a ja tu više nemam teksta, pa tako kad mi neki post nije duhovit, da se zna da ni moj život nije samo smijeh, nastranu još i taj grozan brak.
Eto kolko se sjećam ima u jaslicama za Božić neka kravica, pa ovce i to.
Lepo zamišljeno, ali u zbilji?

A u zbilji: Homo homini lupus est.

Veli ćerce, sad se zove Selma, da neće putovati na fakultet preko praznika, da ne želi biti u Zagrebu za vreme Božića, da neće gledati kič po gradu, da neće gledati ponudu koju ne može okrhnuti kupovinom jer – para yok, veli odo' ja na istok, nema razbijenih flaša ni pijane rulje ni lažnih političkih obećanja......

Ide Selma za Istanbul. Kupile smo curama poklone, nekaj je Sanjaizsvihpostova učestvovala sa svojim uradcima (ubila bum ju ak skoro ne otvori blog), nemrem reći. Onda smo dodali bajaderu jelte, nek' vidiju da i rwati znaju slatko napravit. Dete popizdilo veli njima kupuješ bajaderu, a ja te moram žicati, reko aj ti nemoj dimit maxu pa si kupi bajaderu. Doduše u Krašu navalili da kupimo Grehote, reko kaj ste vi pri sebi, morala bi natrag plivati do rwacke. Pa zakaj, da je to fino. Reko fino je, al ima alkohola. Pa se žena čudi. Jedna mi pak na Dolcu htela uvaliti kupinovo vino, veli pa kaj ak je alkohol, od voća je.
Haloooo???
Kak se malo češće ide u Tursku, reko ja više ne plaćam avion, ono kaj me tvoj bivši otac ni opljačkal ti buš me. Je, sad je uspjela naći posel (kak je to zanimljivo, kad ju ja nagovaram, ma-ne šta-ni!) prek SC-a, zaradila siću, organizirala sve i veli, čuj kad već nemrem avionom, idem vlakom ili busom do Beograda, a dalje ću vozom, preko Sofije (ja se bezbožnica križam levom rukom, zazivam Allaha, reko dobro da nedeš prek Sjeverne Koreje!)

E sad: Moj štovani brat, malo obiteljskog trača, se oženio u Boru, u Srbiji, davne 1969. godine. Za Juge, ko se sjeća, ko ne. Firma Jugomontaža, jer je to tada još postojalo, ga poslala na teren. Prešel je celu bivšu Jugu osim Slovenije, i zapel u Boru. Dobro. Onda su se supruga i on još doškolovali za VSS i tak i naručili bebu koja je stigla 1980. Srce tetkino. Zadnji put sam ju vidla kad je imala 4,5 godine.

Onda sam se nažalost ja udala, pa se rodila sestra od tetke mojoj nećakinji, pa se zaratilo, pa se rodio brat od tetke. To bi po meni bio njen tata a moj brat, al ako ona hoće da je moj sin njoj tj. mojoj nećakinji brat od tetke, nek joj bude.
Uglavnom Srce tetkino i moji monstrumi se do sada nisu upoznali.

Di smo stali?
E i veli ćerce idem ja preko Beograda a ne prek Sarajeva, da upoznam to tvoje prvo dijete.
E i tako ona veli, ja sam javila sestrični i ona bu me dočekala u Beogradu kaj misliš kaj je to za ozbiljno rekla da mogu prespavati kod nje jer vlak, ona veli voz, to je vjerojatno isto, ide ujutro. Ne, reko zajebava te, ono, da vidi kak ti živac šljaka.

Jedini problem je kak buju se prepoznale, reko Večernjak u junačku desnicu, u zapučak nalijeee-vo, karanfil, pa - crveni.
Da koja glupa fora. Reko fora ko i pitanje, jadne nemate internet i sto slika na FB-u!
E, i otpratim ja ćerce na kolodvooor. Sva živčana, tak sam bila živčana da sam zaboravila jesti, majketi. A dva popodne.
Kupujem pljuge i dajem ženi u Tisku karticu tekućicu. Žena zuji, veli nemre, no reko kaj ste sitničavi. Kupujem kruh u Prehrani, guram 10 kuna ženi u ruke, veli ona - suseda, kaj vam je, pa znate da se na blagajni plaća, reko nemojte mi niš govoriti, ja sam danas otkačendos, bum vam sutra pričala (ekipa u Prehrani je nenadjebiva).

Kaj sam pričala?
E, i tako. Dođemo mi fino na peron 201. Tamo crveni autobus. Pitam ja šofera – molim fino jel ovo crveni autobus sive boje pa za Beograd. Ili sivi autobus crvene boje, šta je ovo? Lik mlad, tridesetak godina, misli vidi matoru, a ova mlađa šuti. Mlađa onda uvaljuje sporcku torbu punu bajadera i Sanjinih uradaka onom rezervnom šoferu i pita jel se bagaža plaća. A mene sram jebote! Ne, on bu tebi platil kaj imaš putnu torbu! Taj pomoćni šofer navikel na svašta, nije ju ni pogledal, veli plaća se, znate, jer idemo preko granice (a inače se ne plaća?). I ljepi kofersku etiketu na kartu, mala niš ne razme, ne zna moderno dete putovati preko granice autobusom. Dete zna kaj je avion, koji mrtvi autobus!

U međuvremenu ja velim šoferu, ali točno ovak:
Slušaj feršo, nemoj se bre zajebaješ, lepo da voziš i fino da mi dovezeš dete do Beograd, da mi paziš na dete ako joj bude muka, razumeš?

Feršo gleda, ništa.

Dođe ćerce i ja velim:
Vidite, to je moja curica, čujte kaj bute mi pazili na dete, joj kaj sam žifčana, znate ide si sestričnu upoznati prvi put, u Beograd, kaj to ni žalosno, tek sad.

Tek brate feršo otvorio usta al ni glasa pustil.

Vidim nekaj tu ne štima! E, reko nebuš ti meni šutil, crkla ja tu na mjestu, pa mu velim drito:
Mladi gospon, recite mi - kaj sam ja prva živčana mama kaj dete šalje na put, a glečte zbiljam si ide sestričnu upoznat??!!!!

A feršo veli:
Aaaaaaa nii-niiiiste.
I pak začkomi.

Vidim ja niš od toga, sad baš navalim:
Čujte, a v kolko ćuki bute u Beogradu?

A on meni, paz' sad:
Ako će bidne sve u redu, lepo čista cesta i tako, put traje oko 5 i po časova.

Uuuu, jeeeeeeboteeeeeeee, reko - usrala sam motku! Ja misla to neki naš zagorec, a ono njihov šofer daj gas ubi sve nas. A kaj sad, ni mi prvi put, kaj sad da radim.
Posle se maknem i vidim niška registracija, a na busu piše e k c u p e c (u sa crtom, ko 505 s crtom) mamu ti božju, aha, ekcupec, ko eci-peci-pec, no dobro, joj, ak neko može zlaprdati onda to mogu samo ja. Odma sam zvala Sanju da ona zove mene da joj se požalim, reko Sanja gle kaj mi se događa, pa kaj je to baš moral biti srpski auto crvene boje a sivi, pa ja sam se htela šaliti a feršo fakat njihov, mislil je valjda da provociram, pa nisam ni mislila – Ajdeeee, veli ona, Seka ! - dobro koje je to boje autobus bil, boktenemarad.

Reko Sančo, ja ne znam al meni je to sve bućkuriš ja više nemam za to žifce. Sančo, već je puno sati ja još nisam jela. Ni pila. Celi dan sam na jednoj pljugi, kaj je to ljucki? Živim ko svinja.

I tak.
Još sam prije puta rekla kćeri: Selma, nicht naginjati se durch dem Fenster, jebote, kad uđeš tamo u voz u Beogradu, aufpasen na bagažu i ne šljokati brlju, ne pušiti travu i ne pikati se u vlaku, si čula, a sendvič si kupi u nekoj Dioni tam, nemoj mi tam u vlaku kaj ja znam i to.

Ima dalje. Ćerce se oduševila sestričnom, veli konačno neko normalan u familiji, duhovita, zgodna, jednostavna. Reko od bivšeg oca vanilija ko i on, sve ludo, a moje poumiralo a ovo malo kaj imamo i tak ne poznaš. Normalno da je normalna kad je moja. Još i vujčeka si ne poznaš, buš, nije mu još ni 80. E i sad ona fino putuje i stiže sms, tj. dva, kolko li:

-E, stara, krenuli smo iz Beograda, tu sedi jedan Zemunac, odma je reko da nema da me neko tu nešto pita i gnjavi, čuj to je neki mafiozo, pazi na mene, nije normalan. Jedino: osim riječi kurac i pička tu i tam nekaj razmem, sličan jezik hrvackom, nemreš povezat kad stalno psuje. Onda došel Turčin i veli - gospodo, tu se ne puši, kazna je 50€. Zemunac ne zna turski pa sam morala prevesti, a on je ovak njemu rekel:
Idi bre srči pesak, 'ko će mi pišeš kaznu pičku ću ti razbit, majku li ti jebem!
Nisam prevela doslovce, ali Turčin više nije dolazil. Sad sam malo prihenkala (normalno da je sa sestričnom celu noć ružila po Beogradu, op. mame blogerice) došo neki stjuart Turčin, nudi mi turšiju, a ja bi spavala. Zemunac digo frku da kaj me budi, oće da ga bije! Mama, oš mi reći a zakaj sam ja opće do sad putovala avionom. Dolazimo u Stambol negdi noćas oko podne pa bum ti se javila. Pusa.-

Stiglo mi dete u 7 ujutro, valjda je to razlika u vremenu - u Stambol na Bosporu, ide s mafijašem na kahve, nisu se dugo vidli, red je.
Da jesam ja normalna kaj je morala zeti sa sobom najdeblju jaknu, da je tam 17 stupnjeva (sad bum ja to provjerila).
Otpišem: Valjda ja znam kad je tebi zima, a jaknu – na pazar pa prodaj!
Po broju moba vidim da se prebacila na Turkče mrežu, znači troši se manje. Ajd dobro, odo ja popit sama kavu u kuhinju, kad je njoj bolja kava u Istanbulu nego doma, a kaj moš.

E, da, usput preporučam mlađima od 60 godina da opće nemaju decu. Posle toga možeju, al pod uslovom da imaju kakvu baku za pripomoć oko istih.

Sve to je bilo prije par stoljeća, tak deca na to gledaju, jasno, i to je u redu. Alzo, zapamtila sam masu priča i bajki kaj nam je pričala moja mama, a nikad ih nigdje nisam pročitala kasnije kad sam opismenila. Ono kaj sam kasnije skužila je da je pričanje bajki zamorno, gadan trošak energije, koncentracije i tak, jer dok je nama pričala priču, mama je šivala “na ruke” – nije bilo današnjih modernih mašina, “heftala je z heftvolom”, te neke materijale, na krilu, na nekoj podlozi, novinama, čemu li. Kasnije kad sam bila u gimni, heftala je na mojoj ploči za tehničko crtanje.
A ja nikad nisam skužila kak je to stara uspijevala, šivati i pričati priču. A ispravljala sam ju ak je pobrkala redosljed riječi (ne u gimnaziji, prije škole, u gimnaziji sam čitala mjesec dana (isuse dosadnog li štiva) Mrtve duše i pokušala pročitati Anu Karenjinu!!!!!!!!!)
A dok sam bila mala, mama je sa smijehom ispravljala tekst jelte, i rekla povremeno – ne znam zakaj ti pričam kad ti znaš sve napamet.

Onda su međutim djeca bila glupa i to se pod tim nazivnikom vodilo. Bilo je bitno i famozno kaj znamo napamet. Razmel – ne razmel, znaš ak znaš napamet. Otuda dolazi izraz štreberaj.

Jedno vrlo kratko vrijeme sam svom prvom detetu pjevala pred spavanje. I žalim kaj nije to potrajalo, to je bilo čist efektno, tak je brzo zaspala nakon Ere s onoga svijeta, Zeke i potočića, nekad i one imbecilne Laku noć, deco, opisane već u nekom postu.

Uvijek je htjela drugu pjesmicu, na kraju sam joj pjevala himnu, boktenemarad, kak je još bila Juga, malo jugovnu, malo rwacku, pa i marseljezu, internacionalu. Sad se sećam, kad je razmišljala o izboru faksa, bila u kombinaciji i Politologija. Pa da to nije ostalo iz djetinjstva...

Tak pamtim i pjesmicu stričeka Šandora. On je bil muž od mamine najdraže prijateljice, tete Danice. Alzo, Šandor je uz gitaru, na izletima “na kostanje” pjeval kak dole piše, kak je to bilo stvarno pradavno, ne sjećam se točno od zadnje kitice prva dva reda, pa sam modificirala, al nije to problem: Melodija je, nemrem se setiti od koje pjesme, a note ne znam, da ih napišem. Šteta.

Jedan bik po paši mirno šeće
Levo-desno glavu on okreće,
Hofirati se boji on na paši
Jer svaka krava bikova se plaši.

Prava ljubav uvijek je fatalna
Kravica je bila sentimentalna
Vidjela je da joj bik hofira,
digla rep pa s njime koketira.

Bik je imal ljubavničke muke
Zato kravi veli – Ljubim ruke!
Onda sve u ljubavnome duhu
Gladi kravu z rogom po trbuhu.

Prava ljubav uvek je fatalna,
kravica je postala sentimentalna,
od sad krava živet će od rente,
Bik bu bogec plaćal alimente.

Pretpostaviti je da je kravica rodila zdravo tele, dva, a bik je plaćal alimentaciju, za razliku od većine rastavljenih roditelja rwata. Baš lepo od bika, ke ne?